”Mi smo mala organizacija s velikom misijom”, možete pročitati na sajtu Liceulice, organizacije koja svakog meseca izdaje istoimeni časopis. Koliko je njihova misija velika govori i veličina izazova sa kojim su se uhvatili u koštac. Naime, prema zvaničnim podacima, gotovo četvrtina stanovnika Srbije starijih od 18 godina živi u siromaštvu ili nekom obliku stigmatizacije ili izolovanosti. Prodavci ovog časopisa nisu želeli da se pomire sa svojim položajem, a tim Licaulice je tu da ih osnaži i da podršku u toj borbi.
”Liceulice je socijalno preduzeće. Naša najvidljivija aktivnost je izdavanje i prodaja časopisa Liceulice. Među našim prodavcima je oko 70 odsto osoba sa različitim vidovima invaliditeta. Trenutno upošljavamo oko 130 prodavaca u Beogradu, Novom Sadu i Kikindi”, objašnjava Elena Artamonov koja je u Licuulice zadužena za rad sa korisnicima.
Liceulice je osnovano 2010. godine i organizuje programe direktne podrške marginalizovanim grupama sa ciljem njihove veće socijalne i ekonomske uključenosti. Program se realizuje kroz različite aktivnosti, a na principima socijalnog preduzetništva.
”Pored izdavanja časopisa, organizujemo i različite radionice socijalne podrške, imamo psihologa koji vodi terapijske grupe i trudimo se da naše prodavce motivišemo da održavaju kontakt sa institucijama koje će im pomoći da prevaziđu beskućništvo, zdravstvene probleme i dođu do svojih ciljeva”, dodala je Elena.
Da bi sve ovo bilo moguće, redakcija časopisa vredno radi, tim Licaulice pruža logističku podrška u distribuciji, obezbeđuje prodajna mesta, organizuje promocije, pribavlja dozvole… Donatori obezbeđuju sredstva da se radna mesta za prodavce održe, a prodavci svakodnevno izlaze na prodajna mesta kako bi što veći broj ljudi došao do svog primerka magazina. Zato danas gotovo da ne postoji Beograđanin ili Novosađanin koji nije imao prilike da kupi i čita Liceulice.
”Polovina novca od svakog prodatog primerka ide prodavcu, a polovina se ulaže u štampanje novog broja magazina. Međutim, naš glavni izvor finansiranja jesu projekti i donacije građana”, objašnjava Elena i dodaje da ih je pandemija prilično stopirala u aktivnostima, a zapravo tada je prodavcima bila potrebna još veća podrška. U tom periodu su se trudili da obezbede pakete sa osnovnim namirnicama, ali i da redovno održavaju kontakt kako se njihovi korisnici ne bi osećali usamljeno.
Redakcija Liceulice funkcioniše kao i sve redakcija. Dogovaraju se teme, pripremaju tekstovi, radi lektura, korektura, poštuju rokovi, sledi prelom, pa tek onda magazin ide u štampu.
”Veliki broj tekstova potpisuju naši poznati novinari, pisci, pesnici i drugi umetnici… Redovno objavljujemo i priče naših prodavaca, osoba sa invaliditetom. To su priče o iskustvima sa posla, ali i drugim životnim izazovima. Sve to im pomaže da prebrode određene situacije, stigmatizaciju i socijalnu isključenost”, navodi Elena.
Među prodavcima ima ljudi koji se iz hobija bave pisanjem pesama, slikanjem i slično. Jedan od njih je i Milutin, momak sa invalidtietom koji pohađa i časove crtanja u ateljeu Nikole Kosića.
”Na ideju sam došao jer u udruženju Videa ima jedan Pavle koji se bavi crtanjem. A Nikolu sam upoznao u “Kvaki 22”, kada sam došao ranije na jedan događaj. Tu smo popričali i on me je pozvao u svoj atelje. Od tada idem kod Nikole u atelje svakog četvrtka. Na radionicama je lepo, tu je muzika, crtamo i družimo se, opušteno je. Crtam i slikam u dogovoru sa Nikolom, ili ja dam neku ideju ili pitam njega pa smislimo nešto zajedno”, priča nam Milutin.
Milutinov svaki dan je ispunjen. Kako kaže, ustaje oko 8 ujutru, doručkuje, ponekad ode u crkvu, pa u redakciju. A nakon toga izlazi da prodaje magazin.
”Volim da kažem da su moji radovi u ovom broju i ljudi to vole da čuju i onda kupe. Volim i kad neko kupi dva ili više magazina ili kad neko hoće da kupi magazin a nema sitno, pa ustini i vrati se”, priča svoja iskustva Milutin.
Ipak, iako prodavci žele da se sećaju samo prijatnih situacija i ljubaznih kupaca, ponekad se ljudi prema njima ophode na način koji urušava njihovo dostojanstvo.
”Dešavalo se da pojedinci naše prodavce nazivaju prosjacima i ružnim rečima, ali je više lepih situacija kada im ljudi samostalno prilaze, pohvale ih da su vredni… Generalno, svi kad dođu u kancelariju nakon radnog dana razmene sa nama utiske o podaji i šta im se sve izdešavalo. Mi ih obavezno prvo pitamo kako su”, kaže Elena uz podsećanje da je kraj godine period kada su svi lošijeg raspoloženja i zbog hladnijeg vremena i zbog manje prodaje, ali i zbog činjenice što su praznici vreme velike usamljenosti.
I dok su svi u prazničnoj euforiji, okruženi reklamama koje prikazuju porodicu, zajedništvo i ljubav, mnogi od prodavaca Licaulice nemaju sa kim da dočekaju praznike jer žive sami. Zato organizuju različita druženja, odlaske u pozorište, radionice u Narodnom muzeju i slično kako bi njihovi korisnici što manje vremena provodili sami u često neuslovnim stanovima.
”Neki prodavci sada samostalno iznajmljuju stanove, a neki žive u neformalnim naseljima. Taj manji procenat ljudi koji živi u neformalnim naseljima živi ispod svakog dostojanstva. Srećni smo što je većina uspela ili da iznajmi stan ili živi u ustanovama socijalne zaštite. Neki žive sa porodicama ili imaju stan koji im je ostavio ili prepisao član porodice…”, objašnjava Elena.
Cilj Licaulice nije samo iznalaženje načina da osobe sa invaliditetom ili pripadnici drugih ranjivih socijalnih grupa rade i žive od svog rada, nego da se čuje i njihov glas.
”Uvek se trudimo da naši prodavci učestvuju u svim procesima rada, u skladu sa njihovim interesovanjima i željama. Dok su trajala zatvaranja zbog kovida intenzivnije su nam se javljali korisnici psihijatrijskih usluga i osobe sa invaliditetom i donosili svoje radove na temu usamljenosti, zatvorenosti i otuđenosti od spoljašnjeg sveta. Trudili smo se da što više tih radova objavimo”, kaže Elena i dodaje da će Liceulice još više raditi na tome da se njihovi korisnici uključe u rad same redakcije.
Prema Eleninim rečima, prodavci su najbolji promoteri magazina.
”Kada učestvujemo na nekom događaju ili nas pozove neki medij za intervju, mi se uvek trudimo da uključimo prodavce. Oni su mnogo bolji i, čini mi se, uigraniji od nas u davanju intervjua. Tada je i meni gostovanje nekako lakše i manje stresno”, zaključuje Elena.
Svi prodavci Licaulice su punoletne osobe. Radno vreme sami određuju. Preporuka je da u početku izlaze tri puta nedeljno po četiri sata. Međutim, prema Eleninim rečima, prodavci najčešće žele da rade svakodnevno jer im to predstavlja svojevrsnu radnu terapiju.
”Rad im pomaže i da prenebregnu usamljenost. Napolju uvek ima ljudi sa kojima mogu da porazgovaraju. Drugima je najvažnije da prodaju određeni broj magazina tokom dana, na primer između 30 i 50. Sve zavisi od cilja koji sebi postave. Mi imamo jedinstven sistem ”bonus magazina” i nagrađujemo prodavce koji su posebno vredni. Kada pređu određeni broj prodatih magazina, za primerke iz ”bonus” fonda, sva zarada ide njima”, objasnila je Elena i dodala da se uvek vodi računa da prodavci imaju svoje slobodno vreme i dane kada će se odmarati.
Kroz uređivačku koncepciju magazine i šire medijske platforme, Liceulice radi na stvaranju pozitivne društvene klime i usvajanja vrednosti kao što su solidarnost, tolerancija, socijalno preduzetništvo, individualna i kolektivna filantropija. To je način da nekog usreće, ali i da sami budu srećni.
”Ja sam retko tužan, a često sam veseo. Veseo sam zato što idem u crkvu, to mi mnogo znači. Čini me srećnim i to što mogu da radim i da zaradim neki dinar. Ne volim da budem besposlen”, poručuje za kraj Milutin kojeg svakodnevno možete sresti kako prodaje Liceulice na ulicama Beograda. Takođe, njegove slike možete pogledati, ali i kupiti na Instagram stranici @od.milutuna.za.vas.
Reportaža je deo projekta “Unapređenje informisanosti i pristupa pravima osoba sa invaliditetom kroz upotrebu IKT” koji realizuje Centar za istraživanje i razvoj društva IDEAS u saradnji sa Ministarstvom za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja na nivou cele Srbije. Našu kampanju MOJA PRAVA MOJE SVEzapratite i na društvenim mrežama Instagram @_moje.sve i Facebook @prati.moje.sve
”Liceulice je socijalno preduzeće. Naša najvidljivija aktivnost je izdavanje i prodaja časopisa Liceulice. Među našim prodavcima je oko 70 odsto osoba sa različitim vidovima invaliditeta. Trenutno upošljavamo oko 130 prodavaca u Beogradu, Novom Sadu i Kikindi”, objašnjava Elena Artamonov koja je u Licuulice zadužena za rad sa korisnicima.
Liceulice je osnovano 2010. godine i organizuje programe direktne podrške marginalizovanim grupama sa ciljem njihove veće socijalne i ekonomske uključenosti. Program se realizuje kroz različite aktivnosti, a na principima socijalnog preduzetništva.
”Pored izdavanja časopisa, organizujemo i različite radionice socijalne podrške, imamo psihologa koji vodi terapijske grupe i trudimo se da naše prodavce motivišemo da održavaju kontakt sa institucijama koje će im pomoći da prevaziđu beskućništvo, zdravstvene probleme i dođu do svojih ciljeva”, dodala je Elena.
Da bi sve ovo bilo moguće, redakcija časopisa vredno radi, tim Licaulice pruža logističku podrška u distribuciji, obezbeđuje prodajna mesta, organizuje promocije, pribavlja dozvole… Donatori obezbeđuju sredstva da se radna mesta za prodavce održe, a prodavci svakodnevno izlaze na prodajna mesta kako bi što veći broj ljudi došao do svog primerka magazina. Zato danas gotovo da ne postoji Beograđanin ili Novosađanin koji nije imao prilike da kupi i čita Liceulice.
”Polovina novca od svakog prodatog primerka ide prodavcu, a polovina se ulaže u štampanje novog broja magazina. Međutim, naš glavni izvor finansiranja jesu projekti i donacije građana”, objašnjava Elena i dodaje da ih je pandemija prilično stopirala u aktivnostima, a zapravo tada je prodavcima bila potrebna još veća podrška. U tom periodu su se trudili da obezbede pakete sa osnovnim namirnicama, ali i da redovno održavaju kontakt kako se njihovi korisnici ne bi osećali usamljeno.
Redakcija Liceulice funkcioniše kao i sve redakcija. Dogovaraju se teme, pripremaju tekstovi, radi lektura, korektura, poštuju rokovi, sledi prelom, pa tek onda magazin ide u štampu.
”Veliki broj tekstova potpisuju naši poznati novinari, pisci, pesnici i drugi umetnici… Redovno objavljujemo i priče naših prodavaca, osoba sa invaliditetom. To su priče o iskustvima sa posla, ali i drugim životnim izazovima. Sve to im pomaže da prebrode određene situacije, stigmatizaciju i socijalnu isključenost”, navodi Elena.
Među prodavcima ima ljudi koji se iz hobija bave pisanjem pesama, slikanjem i slično. Jedan od njih je i Milutin, momak sa invalidtietom koji pohađa i časove crtanja u ateljeu Nikole Kosića.
”Na ideju sam došao jer u udruženju Videa ima jedan Pavle koji se bavi crtanjem. A Nikolu sam upoznao u “Kvaki 22”, kada sam došao ranije na jedan događaj. Tu smo popričali i on me je pozvao u svoj atelje. Od tada idem kod Nikole u atelje svakog četvrtka. Na radionicama je lepo, tu je muzika, crtamo i družimo se, opušteno je. Crtam i slikam u dogovoru sa Nikolom, ili ja dam neku ideju ili pitam njega pa smislimo nešto zajedno”, priča nam Milutin.
Milutinov svaki dan je ispunjen. Kako kaže, ustaje oko 8 ujutru, doručkuje, ponekad ode u crkvu, pa u redakciju. A nakon toga izlazi da prodaje magazin.
”Volim da kažem da su moji radovi u ovom broju i ljudi to vole da čuju i onda kupe. Volim i kad neko kupi dva ili više magazina ili kad neko hoće da kupi magazin a nema sitno, pa ustini i vrati se”, priča svoja iskustva Milutin.
Ipak, iako prodavci žele da se sećaju samo prijatnih situacija i ljubaznih kupaca, ponekad se ljudi prema njima ophode na način koji urušava njihovo dostojanstvo.
”Dešavalo se da pojedinci naše prodavce nazivaju prosjacima i ružnim rečima, ali je više lepih situacija kada im ljudi samostalno prilaze, pohvale ih da su vredni… Generalno, svi kad dođu u kancelariju nakon radnog dana razmene sa nama utiske o podaji i šta im se sve izdešavalo. Mi ih obavezno prvo pitamo kako su”, kaže Elena uz podsećanje da je kraj godine period kada su svi lošijeg raspoloženja i zbog hladnijeg vremena i zbog manje prodaje, ali i zbog činjenice što su praznici vreme velike usamljenosti.
I dok su svi u prazničnoj euforiji, okruženi reklamama koje prikazuju porodicu, zajedništvo i ljubav, mnogi od prodavaca Licaulice nemaju sa kim da dočekaju praznike jer žive sami. Zato organizuju različita druženja, odlaske u pozorište, radionice u Narodnom muzeju i slično kako bi njihovi korisnici što manje vremena provodili sami u često neuslovnim stanovima.
”Neki prodavci sada samostalno iznajmljuju stanove, a neki žive u neformalnim naseljima. Taj manji procenat ljudi koji živi u neformalnim naseljima živi ispod svakog dostojanstva. Srećni smo što je većina uspela ili da iznajmi stan ili živi u ustanovama socijalne zaštite. Neki žive sa porodicama ili imaju stan koji im je ostavio ili prepisao član porodice…”, objašnjava Elena.
Cilj Licaulice nije samo iznalaženje načina da osobe sa invaliditetom ili pripadnici drugih ranjivih socijalnih grupa rade i žive od svog rada, nego da se čuje i njihov glas.
”Uvek se trudimo da naši prodavci učestvuju u svim procesima rada, u skladu sa njihovim interesovanjima i željama. Dok su trajala zatvaranja zbog kovida intenzivnije su nam se javljali korisnici psihijatrijskih usluga i osobe sa invaliditetom i donosili svoje radove na temu usamljenosti, zatvorenosti i otuđenosti od spoljašnjeg sveta. Trudili smo se da što više tih radova objavimo”, kaže Elena i dodaje da će Liceulice još više raditi na tome da se njihovi korisnici uključe u rad same redakcije.
Prema Eleninim rečima, prodavci su najbolji promoteri magazina.
”Kada učestvujemo na nekom događaju ili nas pozove neki medij za intervju, mi se uvek trudimo da uključimo prodavce. Oni su mnogo bolji i, čini mi se, uigraniji od nas u davanju intervjua. Tada je i meni gostovanje nekako lakše i manje stresno”, zaključuje Elena.
Svi prodavci Licaulice su punoletne osobe. Radno vreme sami određuju. Preporuka je da u početku izlaze tri puta nedeljno po četiri sata. Međutim, prema Eleninim rečima, prodavci najčešće žele da rade svakodnevno jer im to predstavlja svojevrsnu radnu terapiju.
”Rad im pomaže i da prenebregnu usamljenost. Napolju uvek ima ljudi sa kojima mogu da porazgovaraju. Drugima je najvažnije da prodaju određeni broj magazina tokom dana, na primer između 30 i 50. Sve zavisi od cilja koji sebi postave. Mi imamo jedinstven sistem ”bonus magazina” i nagrađujemo prodavce koji su posebno vredni. Kada pređu određeni broj prodatih magazina, za primerke iz ”bonus” fonda, sva zarada ide njima”, objasnila je Elena i dodala da se uvek vodi računa da prodavci imaju svoje slobodno vreme i dane kada će se odmarati.
Kroz uređivačku koncepciju magazine i šire medijske platforme, Liceulice radi na stvaranju pozitivne društvene klime i usvajanja vrednosti kao što su solidarnost, tolerancija, socijalno preduzetništvo, individualna i kolektivna filantropija. To je način da nekog usreće, ali i da sami budu srećni.
”Ja sam retko tužan, a često sam veseo. Veseo sam zato što idem u crkvu, to mi mnogo znači. Čini me srećnim i to što mogu da radim i da zaradim neki dinar. Ne volim da budem besposlen”, poručuje za kraj Milutin kojeg svakodnevno možete sresti kako prodaje Liceulice na ulicama Beograda. Takođe, njegove slike možete pogledati, ali i kupiti na Instagram stranici @od.milutuna.za.vas.
Reportaža je deo projekta “Unapređenje informisanosti i pristupa pravima osoba sa invaliditetom kroz upotrebu IKT” koji realizuje Centar za istraživanje i razvoj društva IDEAS u saradnji sa Ministarstvom za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja na nivou cele Srbije. Našu kampanju MOJA PRAVA MOJE SVEzapratite i na društvenim mrežama Instagram @_moje.sve i Facebook @prati.moje.sve