”Ja sam osoba sa invaliditetom, tako da moje srce kuca i radi za te ljude i ja ću ceo život da radim kako bi imali bolju budućnost”, započinje svoju priču o borbi za dostojanstven život osoba sa invaliditetom Radovan Radulović, predsednik Udruženja osoba sa cerebralnom i dečijom paralizom ”Volja za životom” iz Velike Plane.

Radovan, koga prijatelji zovu Raša, je veliki borac i čovek koji pleni svojom harizmom. Primer je kako vizija jednog čoveka može da promeni ne samo svoj, već i živote mnogih ljudi.

‘’Želim da sve osobe sa invaliditeom razviju maksimum svojih potencijala, uče i napreduju kao svi drugi”, uvek ističe Raša.

Samostalnosti i samopoštovanja nema bez rada i mogućnosti da čovek sam sebi i svojoj porodici obezbedi egzistenciju – može se reći da je jedna od motivacionih rečenica ove organizacije.

”Ideja vodilja naše organizacije je dostojanstven i kvalitetan život osoba sa invaliditetom u zajednici jednakih, gde ta jednakost treba da bude normalna i svakodnevna stvar. Sećam se vremena kad sam bio mlađi i kada ste na ulicama Velike Plane mogli da vidite samo dve osobe sa invaliditetom – jednog mog druga i mene”, seća se Radovan.

Do jednakosti se stiže postepeno – zalaganjem, motivisanošću, ali i jasnom vizijom kojoj se teži. I ogromnom voljom i radom čoveka koji je svoje lično iskustvo koristio kao izvor ideja i težnji za boljitak svih osoba sa invaliditetom u Velikoj Plani, zajedno sa organizacijom u kojoj je.

Teško je odabrati o čemu biste prvo govorili kada je u pitanju udruženje ‘’Volja za životom’’.  To je celovita, zaokružena vizija dostojanstva, samostalnog života, solidarnosti i znanja koje mnogo znače u životu svake osobe sa invaliditetom. Samostalnost i finansijska nezavisnost su istovremeno i ciljevi kojima se teži, ali i način na koji se ti ciljevi ostvaruju. Evo kako je to moguće – uz volju, posvećenost, znanje i timski rad. Kako u samoj organizaciji, tako i u saradnji sa loklanom samoupravom i drugim saradnicima.

Kako Radovan kaže, prvi rezultat njihove potpuno samostalne aktivnosti, uređenje kancelarijskog prostora koji su dobili na korišćenje, prelomilo je viđenje ljudi sa invaliditetom i njihovih sposobnosti u lokalnoj samoupravi i u samoj Velikoj Plani. Prostor koji je dobijen bio je pun nepotrebnih stvari i poptuno neuređen.

”Radili smo sami na raščišćavanju, došli su ljudi da pomognu, porodice dece sa invlaidtetom, komšije, dovezli trakotre i prikolice da izbacimo sav šut. A mi smo radili jednako sa svima njima. Uspeli smo da uz podršku raznih firmi nabavimo materijal za renoviranje, uređenje i opremanje prostora i da sami uradimo sve što smo svojim znanjem i rukama mogli da uradimo. Kada je predsednik opštine video šta smo uradili bez dinara iz opštine, dobili smo ugovor na 99 godina,” kaže Radovan.

Pre toga su morali da učine da ih ljudi vide. Prvo su prikupili podatke o deci i osobama sa invaliditetom koje žive u Velikoj Plani, jer ni jedna državna ustanova nije imala takve podatke.

”Na početku smo nabavili ortopedska pomagla da bi ljudi mogli samostlano da izađu iz kuća i kreću se gradom. Pa smo radili na pristupačnosti, jer i kad izađeš iz kuće, susretneš se sa nizom arhitektosnkih i informativnih barijera, i još važnije predrasudama i sterotipima ljudi koji žive ‘’pored nas”, priznaje Radovan.

Ako bismo hteli da opišemo program ove organizacije, prvo moramo reći da je sam program primer dobre prakse. Organizacija je razvila jedinstven pristup osobama sa invaliditetom u kome se o sposobnostima pojedinaca, njihovom obrazovanju, proceni radne sposobnosti, zapošljavanju i osiguranju mogućnosti samostalnog života brine od prvog kontakta sa korisnikom. I pri tom se nastoji da se svakome priđe na krajnje individualizovan način.

”Svake godine pratimo svaku osobu sa invaliditetom i njihovu radnu sposobnost. Na primer, jedna devojčica je došla u Dnevni boravak i ja sam joj ponudio da je zaposlimo u okviru naše kreativne radioce koja pravi čestitke. Nije pokazala nikakvo interesovanje i nakon četiri meseca sam joj rekao da ne može samo da sedi i prima platu. Prošle godine je bila prilika da uposlimo nekog na farmi kokošaka i niko nije mogao da se odazove zbog zdravstvenog stanja. Odlučio sam da taj posao ponudim toj devojčici i ne možete da verujete koliko odgovorno radi. Znači, njoj je ovaj posao odgovarao, voli prirodu, životinje”, kroz ovaj primer Radovan objašnjava koliko je važno ne samo naći posao, nego naći posao koji je u skladu sa vašim bićem i karakterom.

Udruženje ”Volja za životom” je razvila nekoliko usluga i dohodovanih aktivnosti koje podržavaju dostizanje ciljeva udruženja. Usluge socijalne zaštite – lični pratilac deteta, personalna asistencija ova organizacija realizuje u skladu sa standardima, ali i na sebi svojstven način. Lični pratilac ne radi samo da otprati dete u školu, tu je i da ga podrži u druženju sa vršnjacima (ako roditelji to dozvole), da mu pomognu na času (ako je to u školi dozvoljeno). Personalni asistent uz svoju i saglasnost osobe sa invaliditetom za koju radi obavlja i druge poslove u razvoju organizacije. Može i da radi za još jednu osobu sa invaliditetom ako se obaveze i potrebe uklope.

Odmah nakon sređivanja poslovnog prostora, otvoren je Klub osoba sa invaliditetom koji se zove ”Srce na dlanu”, a potom i ”Radni centar za osobe sa invaliditetom”.

U Centru se bave izradom ikona, magneta za frižider, čestitki, mirišljavih i dekorativnih sapuna. I korak po korak, sve se pretvorilo u jednu ozbiljnu poslovnu priču.

”To je sad na takvom nivou da mi čak i izvozimo naše proizvode van Srbije. Naravno, imamo i naše štandove gde prodajemo proizvode”, dodao je predsednik udruženja ”Volja za životom”.

Pravo na rad u skladu sa sposobnostima, zapošljavanje i samozapošljavanje, briga o tome da ljudi imaju obezbeđenu egzistenciju i kada roditelja više ne bude, da imaju gde da odu kad napuste sisitem smeštaja u socijalnoj zaštiti i žive od svog rada uz potrebnu podršku, stalna promocija prava i demonstracija sposobnosti osoba sa invaliditetom, obeležja su ove organzacije. Kao i energija i upornost jer se hvataju u koštac s mnogoborojnim izazovima.

”Smatram da nam je sada najveća potreba usluga stanovanja uz podršku. Pitanje koje uvek postavljam je, a šta posle smrti roditelja osoba sa invaliditetom? Zato smo kupili jednu kuću u selu, renovirali je i to bez projekata, bez pomoći lokalne samouprave i države. To je bio test da vidimo i koliko su ljudi iz zajednice prepoznali naš trud i rad”, objašnjava Radovan i dodaje da je bilo fenomenalno videti koliko je donatora pomoglo.

”U toj kući će živeti 11 osoba sa invaliditetom i trenutno smo u procesu dobijanja licence. Svaka kuća koju sredimo će imati svoja ekonomska dvorišta, jer nam je važna održivost. Sami smo u okviru ekonomskog dvorišta napravili halu za preradu voća i povrća, a već dva meseca se radi na sušenju voća kao što su maline, kupine, borovnice, brusnice i grožđe. Ostalo nam je da kupimo još nekoliko mašina”, otkriva Radovan planove organizacije.

Pored hale za preradu voća, ”Kuća Sunca” ima i farmu ukrasne živine sa preko 150 ukrasnih koka i stanicu za prodaju pilića.

”Nismo žurili već smo radili na tome da krenemo sa proizvodnjom i da stanemo na noge. Preko Službe za zapošljavanje uspeli smo da zaposlimo osobe koje će živeti u kući i sad imaju svoju platu. Sve što dobijemo od lokalne samouprave i države ulagaćemo u obnovu drugih kuća, opremu za rad i plaćanje stručnih saradnika”, kaže Radovan i dodaje da je u planu kupovina još tri seoske kuće za 18 novih korisnika.

Na opasku da bi im na biznis planu pozavidele mnoge organizacije, Radovan odgovara da lokalni plan akcije u oblasti invalidnosti treba da se sprovodi kao i plan koji donosi svaka odgovorna firma ili domaćinstvo.

Organizacija koja danas broji oko 200 članova i Raša, sigurni smo, neće stati jer je svaki dan za njih nova prilika da nekome vrate volju za životom.