”Značaj individualne i društvene solidarnosti i neophodnost tačnog i pravovremenog informisanja i razvijanja svesti kod građana i građanki, dve su lekcije koje smo, nadam se, svi naučili tokom krize izazvane pandemijom kovida 19, i to su dva značajna postulata od kojih treba krenuti i kada govorimo o migrantima. Potrebno je pojačano raditi na informisanju i edukaciji, od lokalnih sredina u pograničnim područjima gde su smešteni migranti, do dece i mladih koji moraju od malih nogu da se uče toleranciji, ravnopravnosti, nenasilju, poštovanju drugih i drugačijih. Takođe, veoma je važno raditi na povećanju odgovornog medijskog pristupa problemu i promovisati pozitivne primere”, kaže poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković.


Prema podacima UNHCR-a, trenutno u svetu ima 80 miliona prinudno raseljenih ljudi i 26 miliona izbeglica, najviše nakon Drugog svetskog rata. Kao posledica, poslednjih godina u sve većem broju evropskih zemalja, primećuje se izvesna promena u politikama prema izbeglicama i migrantima koji dolaze sa Bliskog istoka i iz Afrike. Srbija je od početka krize pokazala svoje humano lice, ali da li primećujete promene u odnosu prema izbeglicama i migrantima u našem društvu? 


Republika Srbija je od početka migrantske krize pokazala da poštuje međunarodne zakone i neguje vrednosti humanog i tolerantnog društva i većina građana je izražavala razumevanje i solidarnost za situaciju u kojoj su se izbeglice našle, ali stoji činjenica da su se sporadično događali pojedinačni slučajevi diskriminacije, netrpeljivosti, govora mržnje. Iako su bili relativno retki, do promene je došlo početkom prošle godine, a naročito u vreme vanrednog stanja, pre svega na društvenim mrežama koje su postale rasadnik netačnih tvrdnji i dezinformacija vezanih za migrante, a zatim izvor različitih ksenofobičnih objava sa ciljem stvaranja neprijateljskog i ponižavajućeg okruženja. To je u javnosti izazavalo uznemirenje i strah. Povremeno su se pojavljivale objave na internetu ili na fejsbuk grupama koje su plasirale antimigrantske sadržaje, ali ipak posle osude javnosti i reakcije nadležnih brzo su  nestajale. Naravno, uvek postoje ekstremni pojedinci i organizacije koji traže način da deluju i dalje najčešće postavljajući sadržaje kojima podstiču netrpeljivost prema migrantima. Podizanju netrpeljivosti i straha doprinosi i ilegalno proterivanje izbeglica iz drugih zemalja, tzv. „pušbek” koji stalno tinja kao nešto što se plasira kao opasnost. Ksenofobija i rasizam su opasne pojave, i svaki pojedinačni takav slučaj mora naići na najširu osudu društva, što se u najvećem broju slučajeva i dešava.


Prema Poverenikovom poslednjem istraživanju o odnosu građana i građanki prema diskriminaciji, izmerena je najviša socijalna distanca upravo prema migrantima i tražiocima azila. Šta nam tačno govore rezultati istraživanja?


Prema istraživanju koje je Poverenik sproveo 2019. godine, 48% ispitanih ne želi da oni ili njihova deca budu u braku sa migrantima, 36% ne želi da se druži sa njima, 37% ne želi da migranti stalno žive u Srbiji, 38% ne želi da im migranti budu komšije, dok 31% ne želi da im budu saradnici na poslu. Prethodno istraživanje bilo je sprovedeno  2016. godine, kada su među grupacijama prema kojima je izražena netrpeljivost, pripadnici LGBT populacije,  Albanci, pa migranti. Takvi podaci se poklapaju sa promenama stavova u društvu uzrokovanih strahom, koji je generisan od suštinskog nerazumevanja ili stereotipa koji su se kod ljudi formirali uglavnom iz medija, preko filmova, sa društvenih mreža. Društvene mreže se pokazuju kao ozbiljan generator diskriminatornih objava a najveći problem je nedostatak adekvatne zakonske regulative, koja bi na efikasniji način doprinela uklanjanju ovakvih sadržaja. Internet je polje na kome se govor mržnje i omalovažavanja najbrže i najlakše prenosi, što nije karakteristično samo za naše podneblje, već je problem globalan i mnogo razvijenije zemlje se bore sa istim problemom.


Koliko je bilo pritužbi Povereniku za zaštitu ravnopravnosti od početka izbegličke krize 2015. godine, bez obzira na oblast diskriminacije, koje su se odnosile na ovu ranjivu društvenu grupu i koji su bili najčešći razlozi podnošenja pritužbi?


Za poslednjih nekoliko godina u proseku smo dobijali oko pet pritužbi godišnje i one se uglavnom odnose na oblast pružanja javnih usluga, a neke na postupanje organa javne vlasti. Imali smo npr. pritužbe koje se odnose na odbijanje jednog javnog preduzeća da proda voznu kartu tražiocu azila. Takođe, neke pritužbe su se odnosile na pružaoce bankarskih usluga koji su odbili da izvrše transfer novca po istim uslovima kako je to predviđeno za druga lica. Takođe neke pritužbe su se odnosile na objave u medijima u kojima su podnosioci pritužbi ukazivali na novinske tekstove u kojima su iznošene negativne predrasude prema migrantima. Međutim, bilo je i slučajeva kada smo reagovali samoinicijativno, u skladu sa zakonskim mogućnostima, upozorenjem za javnost  ili saopštenjem kao što je to bio slučaj u Šidu  kada  su protestovali roditelji dece koja su trebala da pohađaju školu zajedno sa decom izbeglicama migrantima. Na kraju je ovaj slučaj rešen, stvoreni su uslovi za ravnopravno ostvarivanje prava na obrazovanje. Ili slučaj lidera Dveri Boška Obradovića koji je čašama sa različito obojenim tečnostima  ilustrovao  posledice ”mešanja” sa migrantima.


Koji su razlozi malog broja podnesenih pritužbi zbog diskriminacije prema izbeglicama i migrantima, ako na osnovu medijskog izveštavanja i sagledavanja sadržaja u online prostoru prepoznajemo da je ova društvena grupa veoma često izložena diskriminaciji i ksenofobičnim istupima pojedinaca i ekstremno nacionalističkih grupa?


Pritužbe u ime migranata ali i izbeglica i tražilaca azila uglavnom podnose organizacije civilnog društva. Težak položaj, mnogo veći životni problemi, jezička barijera, prethodna traumatična iskustva iz zemlje porekla i drugih zemalja koja su ova lica prošla na putu do Srbije utiču svakako na odluku da li će prijaviti slučajeve diskriminacije. Takođe treba reći da Srbija nije društvo u kome se na drastičan način krše prava migranata, jer da jeste verujem da bismo sigurno imali više pritužbi.


Poslednje dve godine primećuje se učestala aktivnost antimigrantski orijentisanih organizacija poput Narodnih patrola i Levijatana, ali i pojedinih političkih aktera koji smatraju da će koketiranjem sa ksenofobijom na izborima dobiti glas više. Mislite li da ovakve strategije zaista donose političke poene ili je u pitanju još jedna zabluda?


Na sreću, aktivnost pomenutih grupa nije kontinuirana i stalna, već se javlja povremeno. Poslednji put su te aktivnosti uznemirile javnost u martu prošle godine kada se pojavila navodna “vest” da su migranti izašli iz prihvatnih centara i da slobodno šetaju ulicama u vreme ograničenog kretanja, da napadaju ljude po Srbiji, zbog čega je bilo i poziva na linč i nasilje, samozvanih “narodnih patrola” i sl. Uticalo je na povećanje socijalne distance prema migrantima, koji su predstavljeni kao opasnost za život i imovinu. Stvoren je dodatni strah kod građana koji su već bili zabrinuti zbog zdravstvene situacije sa korona virusom. Na sreću, situacija se ubrzo smirila i nije naišla na širu podršku. U istom period, zbog najave okupljanja jednog antimigrantskog skupa, uputili smo dopis MUP-u Srbije uz navod da Zakon o zabrani diskriminacije zabranjuje diskriminaciju na osnovu nacionalne pripadnosti i etničkog porekla, kao i govor mržnje i uznemiravanje i ponižavajuće postupanje, naročito ako se time stvara strah ili neprijateljsko, ponižavajuće i uvredljivo okruženje. Taj skup nije održan.  Bez obzira na pojedinačno nerazumevanje i predrasude u našoj zemlji, više zabrinjava pojava takvih grupa i događaja u Evropi gde je iznošenje antimigrantskih stavova dosta ekstremnije. Pojedini politički akteri računaju na glasove koje ovakva retorika donosi, nažalost, ali do sada se pokazalo da to u realnosti ne prolazi na njima očekivanom nivou. Manji broj društvenih i političkih aktera u javnom prostoru i dalje zasniva svoju strategiju na podsticanju straha i netrpeljivosti prema svemu što je različito, ali je zadatak države da jasno stavi do znanja da takva strategija nije prihvatljiva. Zabluda je da ksenofobija i rasizam imaju budućnost u svetu u kome se komunikacione, kulturne i civilizacijske barijere prevazilaze lakše nego ikad i u kome su ljudska prava jedan od najvažnijih stubova društva.


Ksenofobija, diskriminacija, verska, nacionalna i rasna mržnja i netrpeljivost su ujedno i neki od najčešćih uzročnika prinudnog raseljavanja širom sveta. Na koji način se boriti protiv povećanog ksenofobičnog sentimenta u našem društvu? Kako smanjiti osećaj straha kod lokalnog stanovništva od ljudi koji dolaze iz drugačijih kulturnih i verskih okvira?


Značaj individualne i društvene solidarnosti i neophodnost tačnog i pravovremenog informisanja i razvijanja svesti kod građana i građanki, dve su lekcije koje smo, nadam se, svi naučili tokom krize izazvane pandemijom kovida 19, i to su dva značajna postulata od kojih treba krenuti i kada govorimo o migrantima. Ne postoji društvo u kome se svi zalažu za iste vrednosti, ali jedna od onih koja je kod većine naših građana izražena, jeste razvijena kultura solidarnih odnosa i razumevanja. Uz to je potrebno pojačano raditi na informisanju i edukaciji, od lokalnih sredina u pograničnim područjima gde su smešteni migranti, do dece i mladih koji moraju od malih nogu da se uče toleranciji, ravnopravnosti, nenasilju, poštovanju drugih i drugačijih. Takođe, veoma je važno raditi na povećanju odgovornog medijskog pristupa problemu i promovisati pozitivne primere. Mislim da bi od velike pomoći bilo objavljivanje više onoga što novinari zovu “topla ljudska priča”, i ozbiljnih dokumentarnih emisija kao što je filma o izbeglicama „Pušbek i opasne igre“, autorke Bojane Lekić  i u tom kontekstu prepoznajem zaista veliku ulogu medija.


Foto: Arhiva Poverenika za zaštitu ravnopravnosti