Kako su izbeglice i migranti sa Bliskog Istoka i iz Afrike, od ljudi kojima je neophodna pomoć, u velikom broju slučajeva i međunarodna zaštita, postali ”opasnost” i ”pretnja” za lokalno stanovništvo, ali i ”dežurni krivci” za sve probleme koji nam se dešavaju? Za samo nekoliko godina, od demonstracije i promocije altruizma i humanosti, u javnom diskursu razvio se negativni sentiment prema ovoj društvenoj grupi koji možemo, uprkos svojoj kompleksnosti, definisati kao ksenofobiju. Uzrok neopravdanog straha, nepoverenja, netrpeljivosti, pa čak i mržnje prema strancima, ne može se isključivo pripisati nedovoljnoj informisanosti građana i građanki Srbije o drugačijim kulturama, običajima, navikama i načinima života, nego, pre svega, tendencioznom, namernom, manje ili više planskom podsticanju i širenju predrasuda i negativnih stereotipa o izbeglicama i migrantima od strane pojedinaca i grupa koji svoje uporište pronalaze u ekstremnom nacionalizmu.
Anti-migrantska politika vodi se sve žustrije na desničarskim propagandno populističkim portalima koje veliki broj građana i građanki doživljava kao informativne, ali i na društvenim mrežama. ”Tajni plan o masovnom naseljavanju migranata” postala je centralna tema i vodeća teorija zavere oko koje se okuplja zabrinjavajuće veliki broj ljudi u virtuelnom prostoru. Grupa ”Stop naseljavanju migranata” na društvenoj mreži Facebook za samo nekoliko meseci okupila je više ljudi nego što, na primer, grad Novi Sad ima stanovnika – čak 330.000. U ovoj i sličnim grupama, članovi dele lažne vesti, poluinformacije i dezinformacije, kao i ”bajate” fotografije i video sadržaj iz različitih krajeva sveta na kojima se navodno vidi kako izbeglice i migranti terorišu meštane i vandalizuju sela i gradove. Namera autora takvih postova svakako jeste manipulacija i obmanjivanje najšire javnosti tvrdnjama da se incidenti i zločini koji se paušalno pripisuju pripadnicima izbegličke i migrantske populacije dešavaju na prostorima Srbije i da se dešavaju u sadašnjem vremenu, uz upozorenje da sa naseljavanjem migranata dolazi i islamizacija Srbije, terorizam, islamski fundamentalizam, kao i istrebljenje srpske kulture i identiteta.
U vreme vanrednog stanja koje je do pre nekoliko meseci bilo na snazi usled pandemije Covid-19, lažne vesti dobile su nove semantičko-lingvističke bravure poput onih da se migranti naseljavaju ”pod velom vanrednog stanja” ili ”dovode u srpska sela pod okriljem noći”. Najaktivniji članovi anti-migrantskih grupa podstrekivali su ljude da se u toku vanrednog stanja izlažu opasnosti od zarazne bolesti, masovno izlaze na ulice i organizuju skupove protiv privremenog smeštanja izbeglica i migranata na nekim lokacijama, poput Deliblatske peščare. Na žalost, informacije o protestima u javnom prostoru bile su daleko glasnije od objašnjenja Komesarijata za izbeglice – da bi ljudi bili smešteni privremeno, radi rasterećenja prihvatnih centara u cilju sprečavanja pojavljivanja i širenja zaraze.
Kreatori grupa na društvenim mrežama koji zagovaraju teoriju o masovnom naseljavanju migranata svesni su činjenice da je veliki broj građana i građanki Srbije koji žive u teškim socio-ekonomskim uslovima ”laka meta” sklona manipulacijama, te računaju da će svojim objavama bez teškoće kreirati opšte prihvaćenog ”uzurpatora” srpske teritorije, srpske kulture i srpskog identiteta – izbeglicu ili migranta. Da im to polazi za rukom govori i predizborno istraživanje Nove srpske političke misli gde je na pitanje da li mislite da Srbiji preti opasnost od masovnog naseljavanja migrantima, potvrdno odgovorilo više od 44 odsto ispitanih. Zabrinjavaju i podaci prošlogodišnjeg istraživanja o stavovima građani i građanki Srbije prema diskriminaciji Poverenika za zaštitu ravnopravnosti koje ukazuje na najveću socijalnu distancu upravo prema izbeglicama, migrantima i tražiocima azila. Čak trećina ispitanih, sa manjim procentualnim oscilacijama, odgovorila je da ne bi volela da živi u istoj zemlji sa izbeglicama i migrantima, ne bi želela da se druži sa njima, niti da im budu komšije ili kolege na poslu.
Kreiranje i plasiranje lažnih vesti o masovnom naseljavanju migranata postale su siguran recept za širenje nacionalne i verske mržnje i netrpeljivosti, ali i lak način za sticanje političke naklonosti nacionalista. Strah od potencijalnih socio-ekonomskih gubitaka, pre svega smanjenja socijalnih davanja i gubitka posla, kod stanovnika zemalja u koje izbeglice i migranti najčešće dolaze ili kroz koje prolaze, podstiče se i kroz narativ brojnih političkih aktera koji slabljenje nacionalne ekonomije, porast siromaštva, pa čak i izazove sa kojima se suočava zdravstvo pripisuju prilivu stranaca. ”Vesti” o masovnom naseljavanju izbeglica obavezno sadrže i netačne informacije da će migranti lako dobijati državljanstva, besplatne kuće ili kuće na besplatno korišćenje, ali i zaposlenje. Kao ilustracije za ovakve postove koriste se fotografije političara sa delovima njihovih izjava, fotografije nekog od lokalnih akcionih planova koji se bave rešavanjem pitanja izbeglica i interno raseljenih lica ili, jednostavno, ilustracije sa otvorenim ksenofobičnim porukama. Istina je da se lokalni akcioni planovi već godinama donose i njihov cilj je da se omogući integracija, pa i kroz obezbeđivanje trajnih stambenih rešenja raseljenih lica sa prostora bivše Jugoslavije. Programi podrške raseljenih lica iz bivših jugoslovenskih republika postale su, bez ikakvog osnova, povod za stigmatizaciju izbeglica i migranata sa Bliskog istoka i iz Afrike.
Ono što je zajedničko svim anti-migrantskim grupama na društvenim mrežama koje se bave ”tajnim naseljavanjem miliona migranata na šta se Srbija obavezala Marakeškim sporazumom” jeste namerno kreiranje i plasiranje lažnih vesti i teorija zavere koje služe da zahuktaju ksenofobičnu atmosferu u društvu. Uprkos činjenici da je ljudima s naših prostora itekako poznato koliko je izbeglištvo bolno životno iskustvo, i uprkos činjenici da svi poznajemo bar jednu osobu koja u tuđini i nakon više decenija tiho pati za svojim domom, lažne vesti o naseljavanju migranata koji žele da pokore sve što je srpsko lako pronalaze nove žrtve – ljude koji u to veruju. I što je najvažnije, uprkos činjenici da je Srbija migrantima i izbeglicama samo čekaonica za odlazak u razvijene evropske zemlje.
Društvene mreže i ekstremno nacionalistički sajtovi postali su svojevrsni ”barometar” ksenofobije u našem društvu. Upravo na ovim mestima licitira se ogromnim brojem izbeglica i migranata koji trenutno borave u Srbiji. Međutim, istina je drugačija. Prema podacima UNHCR-a, do kraja juna 2020. godine u Srbiji je evidentirano 5.976 izbeglica, migranata i tražilaca azila, od kojih je u toku istog meseca samo sedmoro podnelo zahtev za azil.
Po svemu sudeći, Izbeglice i migranti će otići, ali ksenofobija ostaje.
Autorka: Tamara Vlaškalin, viša savetnica za javne politike u IDEAS-u