Punjene jagodama i crnom čokoladom, kinder čokoladom, kajsijom, kremom od pistaća… Ili možda više volite egzotični ukus kokosa u kombinaciji sa belom čokoladom i vanila kremom? Pogađate? Pričamo o “Niki Donut” krofnama koje možete kupiti u šarmantnom beogradskom lokalu na Vračaru. „Lovci na hranu“ upravo su ove krofne prošle godine izabrali za najbolje na YouTube takmičenju „Borba krofni“.
Tvorac “Niki Donut” brenda, danas jednog od omiljenih u Beogradu među proizvođačima krofni, jeste porodica Nikpandar. Zapravo, Emil Nikpandar i njegova supruga Leila osnivači su prvog biznisa u Srbiji koji su pokrenule i vode izbeglice iz zemalja van regiona.
“Dolazimo iz Irana. Pre Srbije smo moja supruga i ja živeli neko vreme u Istanbulu, dok je sin živeo i studirao u Budimpešti. U toku avgusta i septembra 2018. godine smo svi došli u Beograd“, započeo je svoju priču Emil.
Kada su razmišljali gde žele trajno da se nastane prioriteti su im bili kulturna bliskost, ali i ekonomska klima kako bi mogli da se bave preduzetništvom. Ali najvažniji su im bili ljudi.
“Kada smo došli u Srbiju, sačekala nas je topla dobrodošlica. Reakcije ljudi su bile pozitivne i to nam je zaista mnogo značilo. Međutim, ono što nije bilo lako jeste devet meseci čekanja na radnu dozvolu. Nismo gubili vreme. U tom periodu smo upoznavali kulturu, jezik, administraciju… Sve to je važno za normalan život u novoj sredini”, kaže Emil.
Odmah su počeli da se informišu kako funkcioniše preduzetništvo u Srbiji, s obzirom da su ranije imali svoju pekaru u Iranu. Emil smatra da se svi, i državljani Srbije i stranci, suočavaju sa brojnim izazovima kada žele da započnu privatni posao. Često navodi da je za uspešan biznis potrebno dobro razmisliti, izraditi studiju izvodljivosti, analizu konkurencije i tražnje za proizvodom koji želiš da plasiraš na tržište. Zatim treba obezbediti sve resurse, posebno sredstva za ulaganje u promociju. Ipak, Emil smatra da su izbeglice u nepovoljnijem položaju jer se češće suočavaju sa nedostatkom sredstava, ne poznaju kulturu i jezik, identifikaciona dokumenta za izbeglice nisu prepoznate u svakodnevnim situacijama… A hteli to ili ne, ponekad ćete naići i na ljude koji o vama imaju predrasude.
Na pitanje zašto su baš izabrali da se bave proizvodnjom krofni, Emil je imao veoma jednostavan odgovor.
“Nakon razgovora sa porodicom i razmišljanja, opipavanja tržišta i izrade biznis plana, doneli smo odluku da otvorimo pekaru sa krofnama. Susretali smo se sa različitim problemima zato što smo stranci i imali smo u početku mnogo nepoznanica i upita. Ali smo verovali da ćemo, ukoliko budemo vredno radili, uspeti”, kaže Emil.
Prvi izazov bio im je kako i gde steći dodatne veština o tome kako se pripremaju krofne. U ovom poduhvatu pomogli su im jedan Rajko i jedna Irena. Ali Emil tvrdi da uspeha ne bi bilo i bez njegove supruge.
“Ispostavilo se da je Leila, osim što je odlična domaćica u kući, isto toliko dobra i u kuhinji na poslu. Inače, njoj kuvanje nije profesija. Ranije se bavila pisanjem i istraživanjima u oblasti istorijskih nauka. Ali život je uredio tako da danas naš biznis ne bi postigao ovoliki uspeh za kratko vreme bez nje“, iskren je Emil.
Na pitanje šta bi poručio izbeglicama koji su se našli u Srbiji jeste da je ovo zemlja ljubaznih ljudi, da su škole i univerziteti, kao i centri za sticanje različitih veština dostupni izbeglicama i da Srbija može biti dobro mesto da se započne novi život.
„Moja porodica je u Beogradu pronašla dom. Radimo i trudimo se da nam život bude što kvalitetniji. Čekamo odluku države za državljanstvo. Da li će odgovor biti pozitivan, da li ćemo u potpunosti imati šansu da postanemo ravnopravni građani ove zemlje, videćemo. Od toga zavise i naši dugoročni planovi za budućnost”, zaključio je Emil.
Uprkos ovom primeru socijalne i ekonomske integracije izbeglica u Srbiji, velikom broju izbeglica je potrebna dodatna institucionalna podrška u ovom procesu kako bi doprineli kvalitetu sopstvenih života, ali i društva u celini. Pravo izbeglica na rad je preduslov za njihovu nezavisnost i dostojanstvo koje treba da ima svaki čovek. Ipak, ne moraju svi da uđu u preduzetničke vode da bi sebi obezbedili samostalan i kvalitetan život. Zato je neophodno da se i privatni sektor uključi i pruži podršku izbeglicama koji su ovde započeli novi život. Ekonomskim osnaživanjem izbeglica i tražilaca azila daje se šansa ljudima koji su izbegli iz svojih domova da iskažu pun potencijal, a talente i znanje koje nose sa sobom iskoriste za ličnu dobrobit i dobrobit zajednice u kojoj sada žive.