Svet se suočava sa sve većim obimom migracija. Međunarodna organizacija za migracije procenjuje da oko 281 miliona ljudi ima status međunarodnih migranata1, pri čemu podaci Visokog komesarijata Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR) ukazuju da je oko 103 miliona ljudi prisilno raseljeno, a oko 32,5 miliona izbeglo iz svojih zemalja porekla2. Zbog specifičnih izazova koje migracije postavljaju pred sistem socijalne zaštite, pogotovo kada se radi o mešovitim tokovima, veliki broj zemalja, uključujući i Srbiju, je preispitao postojeće sisteme socijalne i starateljske zaštite i razvio nove odgovore.

Kao i većinu zemalja Evrope, Srbiju je 2015. godine pogodila izbeglička kriza, kada je 577.995 osoba izrazilo nameru da podnese zahtev za azil. Smatra se da je još toliko izbeglica i migranata prešlo preko teritorije Srbije. Povećan priliv ranjivih osoba u pokretu, uključujući i decu bez pratnje, ukazao je na strukturalne izazove u obezbeđivanju prava na socijalnu i starateljsku zaštitu izbeglicama, tražiocima azila i migrantima. Osnovne barijere za organizovanje efikasnog odgovora bile su:

• nedovoljan broj radnika zaposlenih u sistemu socijalne zaštite;
• nedovoljno razvijene kompetencije zaposlenih radnika za rad sa izbeglicama, tražiocima azila i migrantima u mešovitim migracijama;
• nerazvijene prakse proaktivne identifikacije i osiguranja dostupnosti i pristupačnosti sistema socijalne zaštite osobama u mešovitim migracijama;
• nefleksibilne i zahtevne administrativne procedure rada;
• niska dostupnost usluga socijalne zaštite i podrške;
• nedovoljno razvijen sistem starateljske zaštite;
• nerazvijeni mehanizmi koordinacije i razmene informacija kako na nivou socijalne zaštite, tako i između različitih sistema.

Kako bi se prevazišli ovi izazovi, Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, u saradnji sa Centrom za istraživanje i razvoj društva IDEAS (IDEAS) i uz podršku UNHCR-a, razvilo je inovativne načine obezbeđivanja pristupa pravu na socijalnu zaštitu, između ostalog kroz razvoj modela terenskog rada.

Terenski rad, iako ključan za ostvarivanje prava na socijalnu zaštitu, posebno za osobe iz višestruko ugroženih grupa, u Srbiji je praktično ukinut reformama sistema socijalne zaštite pre 10 godina. Naime, pravni okvir kao osnovni mehanizam za identifikovanje osoba u potrebi za podrškom sistema socijalne zaštite prepoznaje prijavu od institucija, organizacija i osoba, kao i samostalno obraćanje korisnika. Reforma u ovom pogledu nije bila usklađena sa kontekstom u Srbiji, s obzirom da na nivou drugih sistema, uključujući i sistem prihvata, nisu uspostavljeni mehanizmi prepoznavanja i upućivanja korisnika na sistem socijalne zaštite. 

Kako većina izbeglica, tražilaca azila i migranata nema dovoljno informacija o pravu na socijalnu zaštitu i dostupnoj podršci, kao i uzimajući u obzir da ne govore jezik, veoma je mala verovatnoća da će se sami obratiti centrima za socijalni rad. Zbog toga, razvoj proaktivnog pristupa za identifikaciju izbeglica, tražilaca azila i migranata koji su u potrebi za socijalnom zaštitom bio je osnovni način da se osigura pristup pravu na socijalnu zaštitu za ove grupe.

U tom kontekstu, radno mesto terenskog radnika je uvedeno Standardnim operativnim procedurama za zaštitu dece izbeglica/migranata iz 2016. godine, a koje je razvio IDEAS uz podršku Dečijeg fonda Ujedinjenih nacija (UNICEF) i UNHCR-a, a kako bi se unapredila identifikacija i zaštita dece u potrebi za socijalnom zaštitom u mešovitom migracionom toku3. Sa promenom karakteristika i obima migracija, kao i izazova sa kojima su se izbeglice i migranti suočavali, model terenskog rada se menjao i razvijao, tako da su vremenom razvijene i dodate komponente u okviru terenskog rada, uključujući informisanje o pravima i uslugama, pružanje direktne podrške za pristup pravima i uslugama i pružanje intenzivne podrške u kompleksnim slučajevima, pre svega kroz socijalno-edukativne aktivnosti i praćenje. Na taj način, kroz terenski rad uspostavljen je model rada u okviru funkcionisanja centara za socijalni rad koji sa jedne strane obezbeđuje adekvatno informisanje izbeglica, tražilaca azila i migranata o pravu na socijalnu zaštitu, a sa druge osigurava dostupnost podrške na brz i efikasan način. Na taj način, razvoj modela terenskog rada pružio je ključne odgovore za neke od izazova sa kojima se sistem socijalne zaštite suočava u radu sa izbeglicama, tražiocima azila i migrantima. Isto tako, terenski rad nudi sistemu socijalne zaštitne mehanizme koji mogu da se primene i u radu sa drugim ranjivim grupama i ukazuje na potrebu prilagođavanja rada centara za socijalni rad, pre svega u smislu većeg prisustva radnika centra u zajednici i diverzifikacije modela rada.

Ovaj priručnik ima za cilj da opiše i sistematizuje trenutne prakse terenskog rada i na taj način doprinese kako ujednačavanju prakse terenskog rada, kao novog oblika rada sa izbeglicama, tražiocima azila i migrantima, tako i njegovom punom uključivanju u sistem socijalne zaštite.

Iako može biti koristan za sve radnike zaposlene u sistemu socijalne zaštite, kao i radnike zaposlene u organizacijama civilnog društva, priručnik je prevashodno namenjen terenskim radnicima. On je organizovan tako da terenske radnike upoznaje sa pravnim okvirom koji reguliše rad centara za socijalni rad i opisom poslova terenskih radnika i tehnika rada, te da ih na taj način osnaži da pruže kvalitetnu podršku izbeglicama i migrantima.

Priručnik je razvijen kroz saradnju Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, IDEAS-a i UNHCR-a, uz puno učešće i značajan doprinos terenskih radnika.

Priručnik preuzmite OVDE