Postoji značajan potencijal da se privatni sektor uključi i pruži podršku izbeglicama u Srbiji i sveukupno je potrebno više saradnje širom društva kako bi se unapredila njihova integracija u našoj zemlji. Započinjanje integracije čim izbeglice pristignu u zemlju i produžavanje perioda institucionalne podrške ovom procesu bi u velikoj meri doprineli kvalitetu njihovih života u novoj sredini, ali i društvu u celosti.

Ovo su neki od zaključaka panela „Socijalna i ekonomska integracija izbeglih lica“, održanog u okviru konferencije „Game Changers – In Pursuit of Balance“ u Beogradu.

Institucionalna podrška integraciji, koju pruža Komesarijat za izbeglice i migracije Republike Srbije (KIRS), traje godinu dana, i pomaže ljudima koji su bili prisiljeni da napuste svoj dom u različitim aspektima započinjanja novog života – od finansijske podrške za smeštaj, preko časova srpskog jezika, istorije i kulture, sve do školskih udžbenika za decu. Za svaku osobu kojoj je odobren azil u Srbiji, priprema se lični plan integracije. Dajena Ristić, savetnica za integraciju u KIRS-u takođe ističe da je integracija dvosmerna ulica.

„Posvećeni smo tome da ovu podršku produžimo na dve godine. Jedna godina se pokazala nedovoljno dugim periodom da ljudi nauče jezik, pronađu posao i integrišu se. Radimo zajedno sa UNHCR-om u zajedničkom timu za integraciju kako bismo ovaj proces učinili što lakšim i bržim. Nacionalna služba za zapošljavanje će takođe biti uključena u ove napore, pošto smo potpisali tropartitni Memorandum o razumevanju, koji predstavlja primer dobre prakse saradnje u društvu. Međutim, integracija je dvosmerna ulica i dok KIRS daje sve od sebe u tom pogledu, motivacija ljudi da se integrišu je takođe neophodna“, ističe Ristić.

Nikola Kovačević, pravnik za ljudska prava u organizaciji IDEAS i dobitnik Nansenove nagrade za Evropu, poručio je da je pravo izbeglica na rad preduslov za njihovu nezavisnost i ljudsko dostojanstvo u novoj sredini, ali i ostvarenje drugih prava. Napomenuo je da je privatni sektor uskraćen za potencijalne radnike – tražioce azila, u situaciji kada oni moraju da čekaju da prođe zakonski definisan period od devet meseci, pre no dobiju radne dozvole.

„Mala izmena Zakona o zapošljavanju stranca, kojom bi se tražiocima azila odobrile radne dozvole odmah, bila bi zaista ’game changer’ za njih i omogućila da integracija započne još u fazi inkluzije. Čvrsto verujem da ovaj Zakon, kao i Zakon o upravljanju migracijama mogu da pretpostave da institucionalna podrška započne od najranije faze procedure za azil – to bi uveliko olakšalo integraciju. Organizacije civilnog društva i međunarodne organizacije takođe treba da rade na profilisanju ljudi i pomognu državi od samog početka. Kada su ljudi prepoznati od strane zakona, neće biti sive ekonomije, zloupotreba i njihovog lošeg tretmana. Mi ovde ne pričamo o velikoj količini izbeglica, kao što je slučaj u nekim evropskim zemljama, i zato mislim da imamo idealnu priliku da njihov pristup tržištu rada postavimo na dobre temelje“, navodi Kovačević.

Kada je reč o privatnom sektoru, 2021. godine kompanija IKEA je načinila značajan, pionirski korak u pružanju sveobuhvatne podrške izbeglicama i tražiocima azila u Srbiji i regionu JIE kroz tromesečnu radnu praksu „Program stažiranja za izbeglice“, u saradnji sa UNHCR-om.

„U IKEA-i, sa svime što radimo, želimo da utičemo na stvaranje bolje svakodnevnice. Ovo se odnosi i na izbeglice, koje sa sobom donose brojne talente, veštine i znanja. Ovim programom smo se obavezali da pružimo pristup tržištima rada za 2500 izbeglica u 30 zemalja. Na taj način im takođe pružamo pristup znanjima i priliku da pokažu svoje talente i veštine. Kako bismo stvorili najbolje moguće radno okruženje, organizujemo interkulturalne radionice i za izbeglice i druge zaposlene. Postoji mnogo predrasuda i zaista želimo da pokažemo izbeglice u drugačijem svetlu. One rade posvećeno i pune su talenata, i takođe donose diverzitet u radno okruženje“, rekao je Nikola Simonović, rukovodilac projekta Inicijativa za izbeglice u IKEA SEE.

On je naglasio da bi privatni sektor trebalo da pokuša da dođe do izbeglica i iskoristi njihove talente, ujedno im pružajući pristup radu: „Iz našeg iskustva, mogu da kažem da ćete pronaći idealne kolege koje će se odlično uklopiti u radno okruženje. IKEA je spremna da podrži bilo koju kompaniju koja želi da podrži izbeglice. Rado bismo podelili naša znanja i iskustva u tom pogledu“.

Said Davudi (Saeed Davoodi) je mlada izbeglica iz Irana. Zaposlen je u kompaniji IKEA, nakon što je uspešno završio program radne prakse.

„Kao izbeglica, ostavljate sve za sobom. Vaši snovi su prekinuti, planovi neostvareni. Morao sam da počnem ponovo i pronađem sebi novi dom. Ne mogu da opišem koliko sam bio srećan kada sam dobio radnu dozvolu, nakon devet meseci boravka u Srbiji. Dobio sam kasnije poziv na razgovor za posao u IKEA-i, usred pandemije. Od prvog dana, ovaj program je bio veoma vredno iskustvo – naučio sam mnogo, i lično i profesionalno, i imam predivne kolege. Bio sam veoma uzbuđen da saznam što više o Srbiji, a takođe je postojao program za naše menadžere, da nauče o izbeglicama. Informisanje o poziciji i pravima izbeglica bila bi moja prva preporuka za privatni sektor. Na širem planu, dobijanje odgovarajućih identifikacionih dokumenata je veoma važno“, smatra Davudi.

Temu identifikacionih dokumenata za izbeglice takođe je naglasio Emil Nikpandar, osnivač „Niki Donut“ radnje, prvog biznisau Srbiji koji su pokrenule i vode izbeglice iz zemalja van regiona. Istakao je da dokumenti koje izbeglice dobijaju nisu prepoznati u svakodnevnim situacijama, što im stvara brojne poteškoće.

„Kada u banci pokažem ovaj dokument, službenici me uvek pitaju šta je to. Nešto mora biti urađeno tim povodom, uz podršku Ministarstva unutrašnjih poslova. Takođe, da bi izbeglice mogle da postanu preduzetnici kao bilo ko drugi, adekvatni dokumenti su potrebni“.

Emil skreće pažnju na to da su on i njegova porodica u Srbiji naišli na veoma toplu dobrodošlicu, i da je to bio važan podsticaj da pokrene posao: „Izbeglice koje žele da postanu preduzetnici u Srbiji treba da povedu računa o mnogim stvarima kako bi njihov biznis postao uspešan, isto kao i svi drugi – od studije izvodljivosti, preko analize konkurencije i tražnje za proizvodom koji nudiš, do pronalaženja finansijskih resursa i ulaganja u komunikaciju i promociju. Poznavanje lokalne kulture i jezika je od velikog značaja, takođe“.

Na učenje jezika je skrenula pažnju i Dajena Ristić, koja je pomenula da bi pojedine izbeglice trebalo osnažiti u pogledu ovog i drugih izazova, kako bi bile još konkurentnije na tržištu rada.

„Takođe, neke od njih nisu imale priliku da sa sobom ponesu svoje diplome, kako bi dokazale nivo obrazovanja. Srbija se zato pridružila inicijativi Evropski pasoš kvalifikacija za izbeglice, kako bi im pomogla da se njihovo stečeno obrazovanje i znanje prepozna. Sporazum Komesarijata, Nacionalne službe za zapošljavanje i UNHCR-a podrazumeva aktivnije uključivanje kompanija u podršku izbeglicama. Takođe, uključuje organizaciju info sesija za tražioce azila, kako bi inkluzija započela što ranije. Međutim, kompanije nemaju dovoljno informacija o tome kako i koga mogu da zaposle. Zato je iskustvo IKEA-e tako važno. Treba nam više povezivanja i zajedničkog rada širom sektora našeg društva“, zaključuje Ristić.

Konferenciju je organizovao Centar za istraživanje i razvoj društva IDEAS, u saradnji sa Ministarstvom za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog i ambasadom Velike Britanije u Srbiji. Ideja konferencije je da stvori jedinstvenu platformu za dijalog o socijalnoj i ekonomskoj pravdi, koja će okupiti sve aktere koji mogu da utiču na položaj ranjivih grupa na tržištu rada – institucije, kompanije, međunarodne organizacije i civilni sektor.

Izveštaj preuzet sa web prezentacije UNHCR SRBIJA