Reči čuvene pesme Plava ptica napisane pre tridesetak godina prkosile su ratu, ali i svim nepravdama ovoga sveta. Upravo jedan stih ove pesme odslikava i moto istoimenog udruženja za osobe sa invaliditetom iz Kule – da letim ko drugi tražim pravo… Tako je bilo davne 1996. godine kada je udruženje osnovano, a tako je i danas. Udruženje građana koje okuplja roditelje, decu i stručnjake koji se bave decom sa smetnjama u razvoju bore se za ravnopravnije i humanije društvo.  

Sve do 2001. godine, Plava ptica je imala samo povremene aktivnosti, da bi se uz pomoć projekta Save the children, ponovo počeli redovno okupljati članovi udruženja i to oko zajedničke misije – radu na pružanju zdravstvene i socijalne zaštite osobama sa smetnjama u razvoju i sa intelektualnim poteškoćama, njihovom osnaživanju za stupanje na tržište rada i pružanju psiho-socijalne podrške i pomoći.

“Udruženje se postepeno razvijalo. Najpre smo imali dnevni boravak za osobe sa smetnjama u razvoju, odnosno sa intelektualnim poteškoćama i višestrukim smetnjama, a sada se to razvilo u onako već neku ozbiljniju firmicu. Sada radimo i sa starijim osobama, te pružamo uslugu pomoć i nega u kući i imamo oko 50 zaposlenih ljudi u udruženju”, započela je priču Ivana Žažuljak iz udruženja.

Plava ptica pruža niz usluga klasifikovanih u dnevne usluge i usluge stanovanja. U dnevne usluge spadaju dnevni boravak za osobe sa invaliditetom, savetovalište za decu, tj. pružanje usluge individualnih defektoloških tretmana. Zatim tu je i usluga ličnih pratilaca i pomoći i nege u kući. U usluge stanovanja spada stanovanje uz podršku i domska zajednica, koja je trenutno u postupku licenciranja.

“Za sve usluge smo licencirani, osim za savetovalište jer ta usluga nije definisana pravilnikom, a za njom postoji potreba u zajednici. Savetovalište radi projektno i finansira ga lokalna samouprava, a delom se finansira od participacije korisnika“, objašnjava Ivana.

Prema rečima sagovornice, za osobe sa invaliditetom su izuzetno značajne usluge dnevnog boravka i stanovanja uz podršku.

“Dnevni boravak funkcioniše svakim radnim danom od sedam ujutro do tri popodne. Imamo 30 korisnika, a među njima su i deca i mladi. Najmlađi korisnici imaju sedam godina, a najstariji oko 65. Sa njima rade vaspitači, defektolozi, negovateljice, medicinske sestre, ali i vozači, pošto smo svakom našem korisniku obezbedili prevoz od kuće do dnevnog boravka i nazad. Zapravo, imamo dva kombi vozila i onda oni ujutro dođu po korisnike iz cele opštine, uključujući i okolna sela“, navodi Žažuljak.

Dnevni boravak, prema Ivaninim rečima, ima svoj ustaljeni ritam rada koji uključuje različite aktivnosti koje se realizuju po uzrasnim grupama i u skladu sa nivoom funkcionalnosti svakog čoveka i deteta.

“Imamo grupu dece, pa grupu najfunkcionalnijih osoba, grupu koja je u nekoj srednjoj kategoriji i grupu u kojoj korisnici uglavnom nisu verbalni. Sa njima rade naši vaspitači i defektolozi. Aktivnosti se odnose na različite segmente života – razvoja govora i jezika, poznavanja prirodne i društvene sredine, informatička pismenost, praktične životne veštine i sve to je jako važno kako bi sutra bili što samostalniji“, objašnjava Ivana.

Ona naglašava i da je izuzetno važno sa korisnicima vežbati neke svakodnevne stvari poput kako pravilno držati kašiku, kako se lepo i kulturno ponaša za stolom, kako se oblači ili obuva, kako se odlaže garderoba i slično:

„Funkcionalniji korisnici vežbaju kako se recimo spremaju neka jednostavnija jela, kuva puding, čaj, kafa, prave neki keksići. Zatim, vežbaju kako se ide do prodavnice, kako se ponaša u prodavnici, kako se ponaša u prevozu i druge svakodnevne situacije. I ne rade se samo simulacije tih aktivnosti u prostorijama dnevnog boravka, nego se sa ljudima zaista odlazi u društvenu sredinu. Na primer, odemo sa korisnicima u kafić i vežbamo kako se ponaša u kafiću, kako se naručuje, plaća račun.“

Naša sagovornica ističe da ih isto tako uče i kako se popunjavaju uplatnice za plaćanje računa kako bi stekli rutinu i bili što samostalniji prilikom odlaska u poštu ili banku.

Fizičko vaspitanje je obavezana aktivnost u dnevnom boravku, jer je briga o fizičkom zdravlju i kondiciji jednako važna kao i ostale aktivnosti. Ali, prema Ivaninim rečima, korisnici se najviše raduju kreativnim aktivnostima, pre svega glumačkoj radionici.

„Poslednjih nekoliko godina sa nama radi koleginica koja ima afiniteta prema dramskim umetnostima, tako da svake godine sa korisnicima priprema predstavu i to je sada nekako sve na višem nivou nego što je bilo ranije. Baš iz tog razloga smo osnovali i Festival dramskih umetnosti osoba sa invaliditetom u Domu kulture u Crvenki. Festival traje dva dana i okuplja zaista dosta gostiju. Bili su nam gosti iz Sente, Srbobrana, Beograda, Vrnjačke Banje…“, s ponosom ističe Ivana.

A koliko su i korisnici ponosni na svoje udruženje pokazuju svakodnevno osmesima i privrženošću. Tu zahvalnost iskazuju i roditelji dece korisnika iz okolnih opština, jer nisu navikli da njihovi članovi porodice dobijaju toliko pažnju i poštovanje. Da ovo udruženje svojim korisnicima zaista pruža više, govori i činjenica da svake godine organizuju i odlazak na ekskurzije.

„Sa korisnicima iz dnevnog boravka i stanovanja uz podršku smo na primer išli na Divčibare nekoliko puta. To im jako prija i to su trenuci kada se zaista zbližavamo i postajemo i prijatelji. Sećam se da je jednom sa nama išao i dečak sa intelektualnim poteškoćama i poremećajem pažnje (AHDH) koji je sav nemiran, buntovnik i ponekad ne možemo da ga savladamo. Ali tamo, baš na Divčibarama, smo imali zajedničke aktivnosti i jedne večeri je svako prezentovao neke svoje talente i sposobnosti. Organizovali smo nešto što liči na televizijsku emisiju i jedna koleginica je glumila voditeljku, a mi smo bili publika, žiri ili učesnici. Taj dečak nam je otpevao neku pesmicu i prvi put sam kod njega videla toliko emocija, čak je bilo i suza. Tek  tada vidite kako vaš rad utiče na njih i da sve ima smisla“, seća se Ivana.

Ivana navodi da korisnicima prija kada dobijaju pažnju ili ogromne aplauze. U takvim situacijama se osećaju da ih neko ipak ceni i da su nekom važni.

„Ovi ljudi i deca su navikli da stalno neko njima pomaže. Ali kad imaju priliku da nešto prezentuju, odglume ili urade nešto za druge, to ih zaista veseli. Kada dobiju pohvalu ili aplauz, onda od sreće bude i poneka suzica“, sa osmehom govori Ivana.

Iako su osobe sa invaliditetom često nevidljive u društvu, zahvaljujući Plavoj ptici i drugim udruženjima iz Kule, u njihovoj zajednici više nije neobično videti kako šetaju ulicom ili sede sami u kafićima:

„Moj kolega Marko, direktor udruženja, nam je pričao da kada je počeo da radi, i dok je bio student i volonter, kada je prvi put otišao u kafić sa korisnicima, konobar se baš iznenadio. Na primer, pitao je Marka šta će popiti, ali ne i korisnike. Nije to bilo iz zle namere, nego jednostavno je bio prvi put u situaciji da treba da usluži osobe sa invaliditetom. Ali danas sve promenilo i uobičajeno je da vidite i osobe sa invaliditetom po kafićima.“

U okviru usluga stanovanja, Plava ptica pruža usluge stanovanja uz podršku i stanovanja u domskoj zajednici. Stanovanje uz podršku omogućeno je ljudima koji su u dovoljnoj meri funkcionalni da im nije potreban nadzor 24 sata dnevno.

“Imamo dve stambene jedinice u istoj zgradi koje se koriste za stanovanje uz podršku i tu je smešteno 10 korisnika. U jednoj šest i u drugoj četiri osobe. U stanu gde živi njih šestoro su korisnici koji su manje funkcionalni, dok su u drugoj visokofunkcionalni ljudi koji mogu, ne baš sve, ali im je uglavnom potrebno samo podsećanje i neki nadzor. Na primer, treba ih podsetiti da počiste, usisaju, ali oni sve mogu i znaju da urade sami. I tu su angažovane dve negovateljice koje rade po smenama“, objašnjava Ivana i dodaje da su nekada korisnici imali 24-časovni nadzor, ali da su sada dovoljno samostalni da jedan deo dana i noću ostanu sami, ali da pozovu ako se nešto nepredvidivo desi ili ako je neka urgentna situacija.

Da bi sve ove usluge funkcionisale, neophodna je i dobra saradnja sa lokalnom samoupravom. Iz udruženja Plava ptica kažu da lokalna vlast ima razumevanja za potrebe ljudi sa invaliditetom i da se mogu pohvaliti da se sada izdvaja najviše sredstava za usluge socijalne zaštite.

„Bez obzira što nailazimo na razumevanje, uvek postoji ta neka briga o tome koliko su stabilne finansije i to sve zavisi od godine do godine. Evo, trenutno želimo da proširimo kapacitete domske zajednice u kojoj borave ljudi pod stalnim nadzorom. U objektu živi 10 ljudi, ali potrebe su veće. A i za dnevni boravak bi nam trebalo više prostora. Raduje me što se objakat domske zajednice renovira i što ćemo imati prostora za još šest korisnika“, optimistična je Ivana.

Zaposleni u Plavoj ptici će vam uvek reći da je njihov posao više od posla. I nakon godina rada, teško je strogo odvajati privatni i poslovni život.

„To je tako kad radite sa ljudima. Pogotovo sa ljudima koji su vam dragi. Nekada je čak teško i razgraničiti ta je to na šta ja mogu da utičem, a na šta, nažalost, ne mogu.  Dajete se 100 odsto. Ponekad sam poželela da nekog od korisnika povedem kući koliko mi je drag. Pogotovo deca. Evo baš u dnevnom boravku imamo jednu korisnicu sa Daunovim sindromom. Znam je od kada je imala dve godine, a sada je porasla i već je u dnevnom boravku. Kada uđem u prostoriju ona me toliko zagrli, ne pušta me, kao neki mali lenjivac se zalepi. Tako da je nerealno da držite tu strogu profesionalnu distancu“, sa osmehom govori Ivana.

I upravo je ljubav emocija koja pokreće zaposlene u udruženju. Ljubav prema ljudima i životu. Ali i vera da zajedno možemo biti bolje i ravnopravnije društvo, društvo u kojem neće biti nevidljivih ljudi.

Priča je napisana u okviru projekta Jačanje kohezije i otpornosti u Srbiji koji podržava kancelarija Populacionog fonda Ujedinjenih nacija (UNFPA) u Srbiji.