Imati otvoreno srce je fraza koju često koristimo. Međutim, pravu definiciju ovih reči dali su nam članovi i članice vršačkog udruženja Otvoreno srce sveta koje se bavi pružanjem pomoći deci i odraslima sa intelektualnim poteškoćama i smetnjama u razvoju. Udruženje je počelo sa radom daleke 1979. godine, a osnovali su ga upravo roditelji ove dece, u sinergiji sa nastavnicima i profesorima.

Prema rečima defektologa-logopeda Marije Keri Kutlešić, nakon dužeg perioda zatišja u aktivnostima, udruženje je svoj novi život otpočelo 2005. godine. Međutim, najveći problem bio je nedostatak prostora. Zahvaljujući sugrađaninu Milanu Popoviću, koji im je donirao kuću, udruženje je dobilo svoju prvu stalnu bazu. Sredstva za kompletnu adaptaciju i sređivanje kuće obezbedili su mnogobrojni Vrščani velikog srca.

“Znate kako to ide, jedan komšija pomogne, pa jedan prijatelj, pa smo sakupili novac. Tako su se složile kockice i pre tri godine smo se uselili i počeli sa radom iz ovog prostora. Najpre smo radili sa mladima uzrasta od 15 do otprilike 35 godina, a poslednjih godina i sa mlađima jer se ukazala potreba za podrškom deci sa smetnjama u razvoju od četvrte godine pa do polaska u prvi razred. Mlađu decu pripremamo da uđu u redovan obrazovni sistem, tj u saradnji sa roditeljima pokušavamo da pronađemo obrazovni sistem koji bi njima najviše odgovarao“, kaže Marija.

Za ovo udruženje se slobodno može reći da je jedno od najkreativnijih u Srbiji i regionu. Pored rada sa decom predškolskog uzrasta, savetovališta za roditelje, udruženje organizuje brojne kreativne, edukativne radionice, a gotovo da ne postoji osoba u Srbiji koja nije bar čula za pozorišne predstave, priredbe i koncerte koje organizuju, a čiji su akteri upravo njihovi korisnici. Koliko pažnje posvećuju načinu rada, toliko i inovativnim programima podrške. Tako jedna od važnih aktivnosti udruženja Veliko srce sveta jeste rad sa decom koja imaju poremećaj pažnje i hiperaktivnost (ADHD), hronično stanje koje pogađa izuzetno veliki broj dece, a može se nastaviti i u odrasloj dobi.

“Počeli smo da sprovodimo program sličan Neurofeedbacku, a koji se zove PlayAtention. Deca sa poremećajem pažnje imaju poteškoća i  u učenju i naš zadatak je da radimo na poboljšanju njihovog fokusa pažnje,  izvršnih funkcija i oblikovanju ponašanja. Rad sa ovim sistemom je naš pionirski poduhvat jer se kod nas ne primenjuje baš mnogo“, kaže Marija ističući da njihovo udruženje koristi iskustva iz Hrvatske gde je rasprostranjen i u udruženjima i u školama.

Kako je Marija objasnila, PlayAtention jeste sistem koji neodoljivo podseća na video igricu, ali  bez upotrebe miša ili džojstika, već se sve pokreću putem naših misli.

“Postoji pet osnovnih nivoa igrice koje treniraju pažnju deteta. Na primer, uz pomoć prve igrice se vežba izdržljivost pažnje. Dete, na primer, posmatra delfina koji pliva po dnu mora i ukoliko mu je fokus dobar, delfin se spušta dole i “lovi“ zlatnike. Čim mu pažnja popusti, on se penje gore. Fokus ne treba da bude ispod 75%, tj. dete ne sme da ima više od dva impulsivna i dva netačna odgovora“, objasnila je Marija i dodala da ni čoveku sa uobičajenom pažnjom ponekad nije lako da bude fokusiran i prelazi nivoe igrice.

PlayAtention koristi NASA tehnologiju prilagođenu obrazovanju za bolju pažnju, oblikovanje ponašanja i unapređenje mentalnih potencijala.

Kroz udruženje Otvoreno srce sveta dnevno prođe oko 25 dece i mladih ljudi. Grupne aktivnosti sa mlađim uzrastom su organizovane u manjim grupama kako bi svakom detetu bila pružena potrebna pažnja. Dodatni izazov je i to što su sva deca različita, te im je, shodno tome, potrebna i različita podrška.

“Njihov nivo sposobnosti nije isti. Neka deca su neverbalna ili se radi o usporenom psihomotornom razvoju, neka imaju emotivne probleme, neka probleme u ponašanju… Pojedinoj deci je potrebna pomoć da, na primer, povuku četkicu kada treba nešto da oboje, dok je drugoj dovoljna sugestija“, objasnila je Marija.

Danijela Jovanović, predsednica udruženja istakla je da je izuzetno važno raditi i sa starijom decom i mladima jer kada izađu iz sistema obrazovanja, oni nemaju gde da provode svoje vreme. Jednostavno su nevidljivi.

“Mladi su prepušteni sami sebi, prepušteni su kućama i udruženje je jedino mesto gde mogu da se druže. Zapravo, udruženje je jedino mesto socijalizacije, jedino mesto gde se osećaju kao svoji na svome, gde su slobodni, uživaju i rade ono što ih čini srećnim”, kaže Danijela i ističe da se deca i mladi u udruženju emotivno vezuju jedni za druge, ali i za radioničare.

Na pitanje kako ostala deca prihvataju decu sa intelektualnim poteškoćama i smetnjama u razvoju na mestima susreta kao što su priredbe, koncerti, inkluzivne radionice, škole, Danijela odgovara da se uglavnom lepo druže i međusobno prihvataju, ali da je neophodno stalno raditi na inkluziji.

“Jedna radionica je jedna radionica. To dođe i prođe. I to tako što mi moramo da odvedemo decu i predložimo neku zajedničku aktivnost. Veoma retko se desi da su deca dovoljno senzibilisana da se sami priključe nekoj zajedničkoj inkluzivnoj aktivnosti. Čak i kada smo na radionici, tačno vidite, neko će sam da priđe i taj je slobodan, nema problem ni da razgovara, ni da sedne, ni da bude sa njima. Ali opet je mnogo više onih koji se drže malo sa strane”, iskrena je Danijela.

“Mislim da je suština problema u roditeljima i porodici. Ljudi su generalno otuđeni, a posebno ako se radi o osobama sa intelektualnim poteškoćama. Njih nigde nema, nevidljivi su. Mi se trudimo da promenimo stvari, da ova deca budu prihvaćena. Ako ništa drugo bar da budu viđena. Ljudi treba da shvate da oni postoje”, naglasila je Marija i dodala da čak i druge osobe sa invaliditetom imaju zadršku prema osobama sa intelektualnim poteškoćama.

Vaspitačica i radioničarka Danijela Lela Rakić Nikolić, koja u udruženju radi već tri godine, timu Velikog srca se priključila rečima – Ja sam došla i radila bih bilo šta što je potrebno da se radi sa ovom decom. Možda ova rečenica najbolje ilustruje otvorena srca svih zaposlenih u udruženju. Tako je počela sa radom na kreativnim radionicama.

„Na kreativnim radionicama radimo različite stvari i shvatili smo da ova deca mogu mnogo ako se sa njima pravilno i redovno radi. Važno nam je da ih promovišemo u svakoj prilici, upravo da ne bi bila nevidljiva. Jednostavno zaslužuju da budu aktivni članovi društva. Primetili smo da ih jako veseli glumačka i muzička radionica. Rekoh, uživaju dok glume. Obično su to kombinacije bajki u nekoj našoj izvedbi i režiji. Pripreme su ozbiljne i kada radimo predstavu čitave godine se sastajemo, imamo probe. Trudimo se da u svim radionicama budu uključena sva deca, što je jako teško, upravo zbog njihovih različitosti“, kaže Lela i objašnjava da neka deca mogu da sviraju, neka da pevaju, neka da glume, te da svako ima svoju ulogu.

A koja je uloga lokalne zajednice u pružanju podrške udruženju i deci? Sagovornice kažu da ne mogu da se žale i da se svi rado odazivaju njihovim inicijativama, pogotovo kada govore o saradnji sa školama.

“Prepoznaju nas i prihvataju naše aktivnosti i pozive. A što se tiče lokalne vlasti, oni su kao i svaka vlast. Izdvoje neka sredstva i nama i drugim udruženjima, ali to nije dovoljno. Evo već 10 godinama ukazujemo na potrebu dnevnog boravka. Oni nama ne mogu da pomognu bez licence, a mi ne možemo da se licenciramo zato što nemamo sredstava za to jer su zahtevi za licenciranje kompleksni i zahtevaju finansije koje mi nemamo. I tako se vrtimo u krug“, o izazovima govori Marija.

Međutim, ono šta najviše brine i zaposlene u udruženju, a pogotovo roditelje ove dece jeste – šta će sa njima biti kad oni više ne budu mogli da se brinu o njima. Prema rečima sagovornica, ti strahovi kod roditelja su stalno prisutni, ali se i menjaju kako deca rastu.

„To su uglavnom strahovi da li će dete ikada progovoriti, da li će upisati bilo kakvu školu, kako će se snaći sa vršnjacima, kako će uopšte njihov život nadalje izgledati. Roditelji stvarno jako puno razmišljaju o tome šta će biti sa decom kada iz ovog našeg sistema, koji je koliko toliko zaštitnički, pređu u obrazovni sistem koji baš i nije toliko zaštitnički. Da li će oni moći da odgovore zahtevima? Strahova ima puno i naš psiholog zaista puno radi sa roditeljima“, kaže Marija.

Ko će se brinuti o ovoj deci kada njihovi roditelji to više ne budu mogli? Ovo pitanje ne sme biti samo briga roditelja i organizacija civilnog društva. Ovo pitanje je, zapravo, za sve nas, za celokupno društvo. Ovoj deci neophodno je obezbediti podršku da bi sutra imali  dostojanstven život. Da ne budu prepušteni ustanovama i domovima. I zato se udruženje Otvoreno srce sveta iz Vršca trudi da decu što više osposobi za što samostalniji život.

Reportaža je napisana u okviru projekta Jačanje kohezije i otpornosti u Srbiji koji podržava kancelarija Populacionog fonda Ujedinjenih nacija (UNFPA) u Srbiji.