Koliko kultura utiče na percepciju pristupa i efikasnost zdravstvene zaštite? Da li sve etničke grupe u jednom društvu, pre svega izbeglice i migranti, imaju ravnopravan pristup zdravlju? Sa kojim izazovima se suočavaju zdravstveni i socijalni radnici koji brinu o zdravlju i dobrobiti ljudi koji dolaze iz različitog kulturnog konteksta, ali i iz različitih govornih područja? Svetska zdravstvena organizacija (SZO) ova pitanja drži visoko na svojoj agendi i zdravlje izbeglica i migranata vidi kao kritični element univerzalne zdravstvene zaštite koji predstavlja izazov za sve zemlje, pa i za Srbiju kao zemlju kroz koju, od početka izbegličke krize, prolazi izuzetno veliki broj ljudi sa Bliskog istoka i iz Afrike. Kao partner SZO u Srbiji na projektu ”Jačanje angažovanja civilnog društva u odgovoru na COVID-19 na nacionalnom i lokalnom nivou”, Centar za istraživanje i razvoj društva IDEAS (IDEAS), organizovao je obuku za zaposlene u socijalnoj zaštiti o uvođenju zdravstvene medijacije kako bi se unapredio inkluzivan i holistički pristup zdravstvenim potrebama izbeglica i migranata.

”Zanimljivo je prepoznati na koji način pripadnici različitih kultura, pogotovo ljudi iz ruralnih područja, razumeju šta je to bolest, kako čovek može da se razboli i kako može da se izleči. Postoje različita shvatanja, od onih da je bolest posledica natprirodnih, magijskih pojava, preko verovanja o delovanjima različitih energija, do tradicionalne zapadnjačke medicine koja bolest definiše kao poremećaj u funkcionisanju organa i metaboličkih procesa, objašnjava Lidija Milanović iz IDEAS-a koja je socijalnim radnicima održala obuku o uvođenju zdravstvene medijacije. Ona je naglasila da verovanja koja su ukorenjena u različitim kulturama iz kojih izbeglice i migranti dolaze i njihovo lično razumevanje bolesti, zdravlja i ozdravljenja itekako utiču i na spremnost da se obrate lekaru i razumeju naučni pristup na kojem je zasnovana zdravstvena zaštita u Srbiji.

Milanović, pored različite kulturološke prakse, kao ključne prepreke u vezi sa lečenjem i očuvanjem zdravlja izbeglica i migranata vidi jezičku barijeru, ali i komunikaciju, i to ne samo onu sa migrantima, negu i komunikaciju između sistema, a koja treba da doprinese saradnji i prenosi informacije koje se tiču zdravlja.

”Zdravstveni sistem je zaista glomazan i on uviđa da postoji problem u komunikaciji sa klijentima koji dolaze iz drugačijih kultura, koji govore različitim jezicima. Stoga je i definisana neophodnost koncepta zdravstvene medijacije. Važno je napomenuti da, s obzirom na trenutnu veliku prisutnost izbeglica i migranata u našem društvu, njihovo zdravlje utiče i na zdravlje svih nas, na zdravlje u regionu u kojem svi zajedno živimo”, naglasila je Milanović, ponavljajući važnost antidiskriminatorne politike u pristupu zdravstvenoj zaštiti.

Polaznik obuke, Igor Milikić, staratelj deci izbeglicama bez pratnje mišljenja je da u Srbiji i dalje ima prostora za bolji odgovor na izazove sa kojima se pripadnici i pripadnice ove društvene grupe suočavaju u situacijama kada im je potrebna zdravstvena zaštita.

”Neophodno je da se radi više na edukaciji medicinskih radnika i na njihovom upoznavanju sa kulturnim i drugim kontekstima iz kojih izbeglice i migranti dolaze, ali i izbeglicama i migrantimaneprestano objašnjava kako funkcioniše zdravstveni sistem Republike Srbije. U toj komunikaciji vidim i ulogu medijatora u poboljšanju pružanja zdravstvenih usluga ovoj društvenoj grupi”, smatra Milikić, pozdravljajući obuke koje uspostavljaju praksu uvođenja kulturne medijacije u zdravstvu.

Lidija Milanović koja je vodila obuku o zdravstvenoj medijaciji kaže da radnici i radnice na terenu primećuju kompleksnost izazova sa kojima se suočava zdravstveni sistem u Srbiji, ali i izbeglice i migranti kojima je neophodna zdravstvena zaštita.

”S jedne strane, imamo univerzalnu kulturu koja se ogleda u načinu funkcionisanja zdravstvenih institucija, međusobnu komunikaciju između organizacionih celina, odnos prema pacijentima, procedure upućivanja na primarni, sekundarni i tercijarni nivo zaštite itd. S druge strane imamo mešavinu ličnih kultura zdravstvenih radnika u sistemu u kojem rade. Sve to utiče na kvalitet zdravstvene usluge i njihovu dostupnost”, objašnjava ona i dodaje da se zbog svega toga razvija zdravstvenu medijaciju kako bi se pružila podrška i sistemu, i lekarima, ali i izbeglicama i migrantima da se prilagode, bolje razumeju i lakše komuniciraju.

Kao posrednici u toj komunikaciji prepoznati su socijalni radnici, zatim terenski radnici i staratelji, koji već pružaju podršku izbeglicama i migrantima, koji su upoznati sa pojedinačnim slučajevima i koji uživaju njihovo poverenje.

Milanović podseća da se u početku smatralo da je obezbeđivanje prevodilaca dovoljno da bi se napravio pomak u pružanju kvalitetnije zdravstvene zaštite izbeglicama i migrantima, ali da je praksa pokazala da puko prevođenje često nije dovoljno precizno, te je neophodno jedno potpunije tumačenje koje zadire u kulturu i način života u zemljama iz kojih ljudi dolaze. Takođe, i izbeglicama je potrebno – više od prevođenja.

”Susrećemo se i sa smanjenom sposobnošću izbeglica I migranata da razumeju šta im lekar govori. U kontekstu njihove kulture, znanja i iskustava oni ponekad ne mogu da prihvate ovdašnji pristup medicini”, kaže Milanović.

Zdravstveni medijatori su tu da prepoznaju ključna mesta gde se javljaju poteškoće, nerazumevanje, pa i sukobi i da, kroz posredovanje, zastupaju prava izbeglica i migranata. Još jedan od važnih poslova zdravstvenog medijatora jeste da pomogne  i migrantima i lekarima da preuzmu svoje uloge pacijenta i lekara, nezavisno od kulturnog medijatora i prevodioca.

”Prevodilac često ulazi u jedan dijadni odnos koji je u principu poverljiv i ličan – između pacijenta i lekara. Zatim imamo treću osobu koja je uključena u taj odnos i vrlo lako se sklizne da i lekar i pacijent zapravo razgovaraju sa prevodiocem i medijatorom, a ne međusobno. Zato je jedna od najvažnijih uloga zdravstvenog medijatora da omogući lekaru i pacijentu da razgovaraju dijadno, a ostali akteri treba da budu neupadljivi i da suptilno vode taj proces”, naglašava Milanović, dodajući da su zdravstveni medijatori tu i u slučaju kada je neophodno rešiti neki konflikt ili neadekvatnu reakciju i sa jedne i sa druge strane.

Staratelj Igor Milikić naglasio je da su mu znanja stečena na obuci, ali i razmenjena iskustva dragocena, mada je, kako je naglasio, već postupao po standardima zdravstvenog medijatora u višegodišnjem radu sa najranjivijom grupom u izbegličkoj populaciji – decom bez pratnje.

Kako je Srbija zemlja na ruti mešovitih migracija i kroz nju prođe više od 50.000 izbeglica i migranata godišnje, neophodno je, radi ostvarivanja njihovog prava na zdravlje i kvalitetnu zdravstvenu zaštitu, razvijati kulturno osetljiv sistem zdravstvene zaštite. Koncept zdravstvenih medijatora prilagođen je tranzitnom kontekstu, koji podrazumeva kratak boravak izbeglica i migranata i njihovu značajnu fluktuaciju u broju i oslanja se na dodatnu edukaciju radnika na terenu koji već imaju uspostavljen odnos sa izbeglicama i migrantima. Medijatori u zdravstvu unaprediće organizacione kapacitete države za omogućavanje ostvarivanja prava na zdravstvenu zaštitu i dostupnost zdravstvenih usluga migrantima i izbeglicama u tranzitnom kontekstu, što je jedno od osnovnih ljudskih prava.

U cilju razvoja osnovnih kompetencija u pružanju usluga zdravstvenog posredovanja, u obuci je učestvovalo 35 voditelja slučajeva, staratelja i terenskih radnika koji su angažovani u Centru za socijalni rad za rad sa izbeglicama i migrantima, kao i zaposleni u ustanovama socijalne zaštite koji takođe rade sa ovom društvenom grupom.

IZ PRAKSE

Imali smo primer mladića od oko 23, 24 godine koji je imao mentalne poteškoće koje su negde i uobičajena posledica celokupnog migracionog konteksta – situacija pod kojom je krenuo iz svoje zemlje, teškoće na putu, neizvesnost. Otišao je na pregled kod psihijatra gde je pokazao svest o tome da ima mentalnih poteškoća, ali da se on konsultuje sa ”duhovima predaka” koji mu pomažu da se izleči. Lekar mu je, nakon ovih navoda, prepisao jaku terapiju i antipsihotike, ali njegovo stanje se pogoršavalo. Sreća je što se, zbog pogoršanog stanja, ranije ponovo obratio lekaru i da je, sasvim slučajno, u tom trenutku radio drugi psihijatar koji je imao razumevanja za uticaj kulture i verovanja na lečenje. Kada je potpuno razumeo priču pacijenta, prepisao mu je novu terapiju koja mu je pomogla da se smanje simptomi i da se vrati u normalan život”, ispričala je Lidija Milanović iz IDEAS-a i objasnila da se ovde nije radilo o tome da li je prethodni lekar želeo da pomogne pacijentu, nego jednostavno nije bio spreman da uvaži kulturološke različitosti.