”Vi sa Balkana niste ni svesni koliko ste imali sreće što ste ovde rođeni. Kakve god probleme imali – bar ste slobodni. Ovde se ipak moraju poštovati i ljudska prava i ljudsko dostojanstvo”, reči su sedamnaestogodišnjeg Alija, dečaka koji je pre tri godine, bez pratnje roditelja ili staratelja, izbegao iz Avganistana i neočekivano ostao u Srbiji. Priznaje da do napuštanja zemlje u kojoj je rođen nije znao ni gde se Srbija tačno nalazi, niti je imao bilo kakve informacije o našim zakonima, kulturi, običajima, načinu života… Srbija je bila samo jedna od zemlja kroz koju je trebalo proći na putu za – slobodu.

U radnji u kojoj je bio zaposlen u Avganistanu, svakodnevno su upadali talibani, ponašali su se nasilno, maltretirali ga i radno eksploatisali. Ukoliko bi odbijao da ”služi” talibanima, sledile su pretnje nasiljem i smrću. Ipak, najteže mu je padalo što u takvim okolnostima lični mir nije mogao da pronađe ni pod okriljem sopstvene porodice.

”Imao sam velikih problema i sa porodicom, najviše sa braćom koji su konzervativni i veoma, veoma religiozni. Nisu želeli da prihvate da razmišljam drugačije. I ja sam vernik, ali ne želim da bilo koja religija upravlja mojim životom”, objašnjava Ali dodatne razloge zbog kojih je napustio svoju zemlju i sam krenuo na opasan i dug put. Kao i svakog tinejdžera, dodatno ga je pogodilo i to što njegova porodica ni pod kakvim uslovima nije želela da prihvati devojku u koju se zaljubio samo zato što nije nosila hidžab.

”Na žalost, više nisam u kontaktu sa svojom porodicom, osim s vremena na vreme sa majkom i najmlađim bratom. Teško je kad vas porodica odbaci”, setno izgovara.

Iako je gotovo uvek raspoložen za razgovor i nasmejan, ta seta izbija iz njegovih očiju.

”Bila sam starateljka jednom drugom detetu koje je bilo smešteno u centru za azil Krnjača. Međutim, Alija sam zapamtila po tamnim, caklastim očima. Uvek sam imala utisak kao da je plakao i redovno ga pitala da li je dobro. U to vreme mu je centar za socijalni rad dodelio drugog staratelja, mog kolegu Đorđa, koji je u međuvremenu prestao da radi”, objašnjava sadašnja Alijeva starateljka Nataša i dodaje da joj je bilo posebno drago što je kasnije dečak baš nju izabrao da mu bude starateljka, a centar za socijalni rad doneo istu odluku.

”Srbija je moja druga kuća i ovde imam svoju drugu porodicu. Đorđe mi je bio kao otac, a Nataša mi je sada kao majka”, dodaje kroz osmeh Ali, ali naglašava da su mu prvi meseci u Srbiji bili neopisivo teški. Ipak, najtraumatičnija iskustva nosi sa puta kroz Tursku i Bugarsku.

”Bio sam u konstantnom strahu dok sam pešačio kroz Bugarsku samo zato što su po tamnijoj boji kože lakše mogli da prepoznaju da sam izbeglica”, priseća se Ali i uznemireno nastavlja priču kako su ih bugarski policajci ”lovili kao pse”, a one ljude koje su uspeli da uhvate, brutalno tukli i držali u nehumanim uslovima. Na sreću, Ali je izbegao takvu sudbinu, ali iskustva njegovih saputnika ga i dalje proganjaju.

Dolazak u Srbiju bila je prekretnica – u prvi mah razočarenje jer nije uspevao da pređe granicu ka EU, a kasnije osećaj sigurnosti jer je u Srbiji pronašao mir i upoznao ljude iz različitih organizacija koji su mu pomogli da započne novi život u bezbednijem okruženju. Ipak, prvi susret sa novom kulturom za Alija je bilo komplikovano životno iskustvo.

”Nisam poznavao kulturu, nisam poznavao ljude, nisam znao ni engleski, ni srpski jezik… Jednostavno, nije postojao način da lako komuniciram s ljudima. Sada sam upoznao kulturu, upoznao sam ljude, imam čak i prijatelje. Srbi su dobri ljudi.“, tvrdi Ali.

Od dečaka koji je govorio samo maternji farsi jezik, izrastao je u momka koji tečno govori i paštu, i turski i engleski. Urdu jezik savršeno razume, dok nemački i srpski još uvek govori stidljivo. Zbog znanja jezika i razvijenih socijalnih veština, radi kao prevodilac na kreativnim radionicama koje organizuje Centar za kriznu politiku i reagovanje. Takođe, pohađa školu za frizera.

”Moja starateljka Nataša me je upisala u školu. Sviđa mi se frizerski poziv i verujem da ću biti dobar u tom poslu. Mada, u poslednje vreme sve češće razmišljam da jednog dana završim i srednju medicinsku i kao medicinski tehničar pomažem ljudima. Verujem u sebe i jako sam uporan. Mislim da ću sve to postići jer ako nešto dovoljno želiš, ne smeš da posustaješ i odustaješ”, tvrdi Ali i dodaje da je posebno ponosan što ima sertifikat vršnjačkog edukatora na osnovu završene obuke koje su u partnerstvu sa UNHCR-om realizovali Centar za istraživanje i razvoj društva IDEAS, Centar za kriznu politiku i reagovanje (CRPC) i Danski savet za izbeglice (DRC).

”Trudim se da svoja znanja o rodnim normama, LGBT, diskriminaciji i opasnostima od trgovine ljudima prenesem svojim vršnjacima u Krnjači. Iako ponekad odbijaju da me saslušaju, siguran sam da će im ta znanja dobro doći i kada odu iz Srbije”, smatra ovaj sedamnaestogodišnjak i naglašava da mu je omiljena tema zaštita ljudskih prava LGBT osoba jer su u njegovoj zemlji ljudi drugačije seksualne orijentacije i rodnog identiteta ekstremno stigmatizovani, čak im je ugrožen i život.

Alijeva želja jeste da svoju budućnost izgradi u Srbiji, te je podneo zahtev za azil. Na žalost, dva puta je dobio negativnu odluku uz obrazloženje da nije bilo dovoljno dokaza koji bi opravdali neophodnost dobijanja azilne zaštite. Sada se predmet nalazi pred Upravnim sudom i do tada Alijeva budućnost je neizvesna.

”Iskreno se nadam brzom i pozitivnom rešenju Upravnog suda. Ali je zaslužio šansu da živi mirno i dostojanstveno. A Srbija ima šansu da u njoj ostane i živi dečak koji je bezbroj puta dokazao svoje ljudske kvalitete. Iako je i sam u problemima, svakodnevno se trudi da pomaže drugima”, tvrdi Alijeva starateljka i navodi situacije kada je ovaj dečak svom drugu u bolnici dao svoj telefon jer mu je bio potrebniji nego njemu, kada je čuvao decu u kampu jer su im majke bile zauzete ili bolesne, priskakao u pomoć svima kojima je bila potrebna usluga prevodioca…

Ali se, uz strepnju, nada pozitivnom odgovoru Upravnog suda i mašta o trenutku kada će dobiti azil i sa svojim najbližim prijateljima i starateljkom otići na najbolje baklave u Beogradu.

*Ime je promenjeno u cilju zaštite identiteta