Autor: Lazar Vasović
Stvaranje biometrijskih sistema za kontrolu granica u Evropskoj uniji (EU) unapredilo je mere bezbednosti, odnosno dodatno olakšalo nadgledanje granica. Od suštinske je važnosti kritički razmotriti ove tehnološke napretke kako bi se osiguralo uspostavljanje balansa između bezbednosti i poštovanja ljudskih prava.
Jasno je da je danas skoro svaka osoba čula za termin biometrijski podaci, međutim, koliko bi osoba zaista znalo da definiše šta oni znače ili možda još važnije u koje svrhe se koriste?
Biometrijski podaci mogu se definisati kao fizičke karakteristike, kao na primer lice, glas, otisak prsta, slika zenice. Zapravo su to podaci koji služe kao jedinstveni identifikator jedne osobe. Danas se ti podaci najčešće pominju u kontekstu bezbednosti i kontrole osoba od strane državnih organa. Godine za nama pokazale su istinsku volju država da se nadgledanje granica unapredi, a sve to uspostavljanjem dodatnih sistema praćenja, koji se u svojoj osnovi oslanjaju upravo na prikupljene biometrijske podatke.
Od uspostavljanja Šengen zone 1995. godine, praćenje migracija postaje jedan od važniji ciljeva Unije na polju bezbednosti. Prvi biometrijski sistem nastaje iste godine, i predstavlja prvu ekspanziju biometrijskih sistema koja traje sve to 2004. godine.
Najveći strah u vezi sa biometrijskim sistemima kontrole granica je moguće kršenje ljudskih prava. Sakupljanje i čuvanje biometrijskih podataka, kao što su slike lica, otisci prstiju, izaziva zabrinutost zbog bezbednosti podataka i rizika curenja podataka. Stvaranje različitih sistema, kao i plan da procenu na granicama Unije vrši veštačka inteligencija stavljaju nam do znanja da postoji volja isključivanja čoveka. S jedne strane to će svakako povećati efikasnost, međutim automatizovani procesi mogu zanemariti važne kontekstualne faktore koje bi službenici granične policije mogli uzeti u obzir. Uzimajući u obzir dešavanja unutar same Unije, i dogovor postignut 8. juna 2023. godine, od velike važnosti će biti da na spoljnim granicama odluke i dalje donose osobe, a ne veštačka inteligencija. Naime, čini se da će se ovaj trend, ukoliko se pristup u potpunosti ne promeni, negativno odraziti na tražioce azila i izbeglice. Dodatno je zabrinjavajuće zbog činjenice da se među tom populacijom vrlo često nalaze ranjive kategorije.
Ključ uspeha biometrijskih sistema, oslanja se na dva stuba – prvi koji se odnosi na kapacitet zaštite privatnosti pojedinaca, i drugi koji se tiče međuoperativnosti različitih sistema. Kada govorimo o prvom stubu, pred Evropskom Unijom je veliki posao koji podrazumeva usvajanje i primenu protokola za zaštitu podataka, redovno nadgledanje i praćenje biometrijskih baza podataka, ali i redovno testiranje i kalibracija sistema sa ciljem smanjenja šanse za greške u procenama osoba. U odnosu na drugi stub Evropska Unija je već 2019. godine usvojila dve regulative : Regulativa br.. 2019/817 i Regulativa br. 2019/818. Cilj regulativa je bio dvostruk, s jedne strane unaprediti umreženost različitih sistema, a sa druge omogućiti pojačanu kontrolu granica.
Kada se govori o temi granica, čini se da su reči kontrola i odbrana, mnogo prisutnije od ljudskih prava. Zaključak je jasan, potrebno je uspostaviti balans između ljudskih prava i želje da se ”odbrane” granice Unije. Koliko god se to činilo čudnim, bezbednost se efikasnije čuva poštovanjem ljudskih prava.