Posao staratelja deci izbeglicama i migrantima bez pratnje jeste da doprinose ostvarivanju njihovog najboljeg interesa: da ih informišu o pravima koja imaju, uključujući i pravo na azil, da im pomognu u ostvarivanju svih prava, da osiguraju da deca učestvuju u donošenju odluka koja su za njih važna, da brinu o bezbednosti štićenika i njihovom zdravlju, da upoznaju decu sa novom kulturom, pruže podršku u uključivanju u školski sistem, ali i druge organizovane aktivnosti poput časova stranih jezika, radionica gde će razvijati nove veštine… Međutim, starateljstvo nije samo posao, nego mnogo više od toga. Starateljstvo je uspostavljanje odnosa poverenja i poštovanja, baš onakvog kakvo deca imaju i prema svojim biološkim porodicama ili najbližim prijateljima. O emocijama koje ih pokreću, dubokoj empatiji koju osećaju, želji da pomognu deci u najtežim životnim trenucima, ali i ljubavi prema njima, o starateljstvu iz jednog drugačijeg ugla govore starateljke Ana Antanasijević i Mediha Lakota.
”Odlučila sam da budem starateljka zato što volim decu i osećam da sam mojim štićenicima dok borave u Srbiji i otac i majka. Prihvatam ih kao da su moja deca, i velika je privilegija taj osećaj uzvraćenog poštovanja i ljubavi. Po profesiji sam vaspitačica i rad sa decom je moj životni poziv koji ne doživljavam kao obavezu, nego kao zadovoljstvo”, objasnila je starateljka Mediha Lakota koja radi pri centru za socijalni rad u Sjenici i koja je za tri godine rada bila starateljka za čak 1.000 dece koja su bila smeštena u centru za azil u ovom gradu.
Ana Antanasijević, koja se više od godinu dana bavi profesionalnim starateljskim poslom pri Centru za socijalni rad u Nišu, po profesiji je pedagoškinja i smatra da je rad sa decom ”njen životni put”.
”Od početka izbegličke krize radim sa ovom osetljivom društvenom grupom i nekako sam se orijentisala na dečiju zaštitu. Volim što mogu nekom da pomognem i želela bih da i u buduće moj život bude oplemenjen tom ulogom”, kaže Ana i dodaje da je za period bavljenja starateljstvom imala oko 30 štićenika koji su bili smešteni u Zavodu za vaspitanje omladine Niš.
Da su staratelji najbolji ambasadori humanosti, pokazuje toplina koje starateljke imaju u svom glasu kada govore o svojim štićenicima, blagost i empatija koja prožima svaku njihovu reč i insistiranje da ni jedan čovek nije statistički broj nego ličnost koju treba i vredi upoznati.
”Moji štićenici su se duže zadržavali u Srbiji i imala sam prilike da bolje upoznam njihove ličnosti, da vidim kako reaguju u pojedinim situacijama… U početku sam se plašila da ću da zaboravim neku od te dece, pa sam kupila svesku i pisala priče koje su na mene ostavile trag i koje nisam želela da zaboravim”, ispričala nam je Ana, koja je trenutno starateljka četvorici dečaka, i dodala da kada neko kaže ”izbeglica” ili ”migrant”, to za nju više nije pojam, nego su to ljudi i deca koja imaju imena, lica, idu u školu, uče da pišu, igraju fudbal, crtaju…
Ana smatra da je upoznavanje sa pojedinačnim slučajevima najbolji način da se borimo protiv predrasuda i priznaje da je i sama mnogo naučila od dece koju je sretala i sa kojima je radila.
”Znam koliko im je teško da napuste dom, da spakuju sve u jednu torbu i krenu na put. Naučila sam da se divim toj snazi i borbi za srećniji život. Takođe, naučila sam da cenim male stvari i da se ne odričem uspomena. Razgovarala sam jednom prilikom sa šesnaestogodišnjom devojčicom iz Sirije i pitala sam je šta je ponela iz svoje zemlje. Odgovorila mi je – ispresovan cvet jasmina jer je taj cvet simbol Damaska. Zamislite tinejdžerku na opasnom izbegličkom putu koja u torbi nosi ispresovan cvet?! To ću uvek pamtiti”, podelila je sa nama dirljivu priču starateljka Ana i dodala da deca nisu zaboravila i nikada neće zaboraviti odakle dolaze, ali su primorana da krenu ka boljem i bezbednijem životu.
A kakav je život bio većini dece koja su se sama uputila ka Evropi možda najbolje govore njihove životne priče koje su podelili sa osobama u koje imaju najviše poverenja – sa svojim starateljima i starateljkama.
”Nekoj deci su talibani pobili kompletne porodice, neke su roditelji poslali kako bi se spasli i sagradili bolju budućnost. Desilo se da sam jedne noći dobila poziv iz Doma zdravlje zbog dečaka koji je bio u jako teškom psihičkom stanju. Čim sam došla saznala sam da je dečak dobio jezive fotografije iz Avganistana na kojima je među poginulima u bombardovanju prepoznao članove svoje porodice. Odmah sam pomogla da dobije psihološku podršku i stanje mu se, na sreću, poboljšalo”, sa tugom u glasu ispričala je tragičnu priču svog štićenika Mediha Lakota.
I Ana potvrđuje da deca uglavnom dolaze iz zemalja koje su zahvaćene ratom, da beže od progona i teškog siromaštva i da često nemaju ni kontakt sa porodicom i rodbinom.
”Mi smo im, zapravo, prva prilika za neki razgovor od kad su napustili svoje domove, prvi kontakt sa nekim ko ih razume, ko će im uputiti toplu reč i pružiti osnovnu sigurnost. Čini mi se da im to dosta znači i to mi, nakon upoznavanja, često priznaju”, kaže Ana i razgovor nastavlja primerom jednog svog štićenika koji ju je upoznao sa svojom biološkom majkom putem video poziva.
”Sećam se te scene, te zabrinute stare žene u staroj trošnoj kući. Tako da neka deca imaju roditelje koji žive u siromaštvu, a neki uopšte nemaju žive roditelje. Ta deca koja nemaju žive roditelje uglavnom uspeju da dođu do Turske, a onda tamo rade u neprimerene poslove, za male dnevnice u nekim fabrikama. Tako sakupe novac da nastave put. Često se dešava da deca koja su ovde pod starateljstvom nemaju žive roditelje, uglavnom su nastradali u ratovima, a neki su preminuli zbog lošeg zdravlja i izostanka lečenja”, objašnjava Ana.
I Mediha i Ana saglasne su da su deca izbeglice i migranti veoma skromna, da svakodnevno pokazuju zahvalnost za svu pomoć i podršku koju dobijaju i da su upravo od njih naučili možda i najvažnije životne lekcije.
”Ta deca odišu nekom jednostavnošću, poseduju nešto što mi stručno zovemo rezilijentnost. Oni kreću na put sa dubokom verom da njihov život može biti bolji. Iako dolaze iz teških, ratnih priča, nekako pronalaze snagu u sebi. Takođe, odišu i smirenošću, uprkos velikim problemima sa kojima se suočavaju. I izuzetno su skromni”, objašnjava starateljka Ana i dodaje da su je ova deca podsetila koliko je važno imati tople čarape, udobne cipele, ali, što je najvažnije, nekog da bude pored vas kad je najteže, ”osobu kojoj možete da se isplačete ili bar nekog ko će vam samo dodati maramicu”.
Iako su u Srbiju došli sa samo jednom torbom, deca uvek pronalaze način da iskažu svoju ljubav i poštovanje prema starateljkama i ostalim ljudima koji im pružaju podršku i utehu.
”Nikad neću zaboraviti kada su deca voditeljki slučaja i meni za Dan majki napravili diplome gde su se potpisali u znak zahvalnosti. Nacrtali su zastave Avganistana i Srbije, kupili tortu u obliku srca i u tom srcu su pisala naša imena: Mediha i Samira. Zvali su nas da hitno dođemo i kada sam videla sve to, zaplakala sam”, priseća se Mediha i dodaje da ima potrebu da podeli još jednu priču o dečaku koji joj je, pre odlaska u Holandiju, ostavio maramu koju mu je njegova majka dala kao amajliju.
”Pozvao me je telefonom i objasnio kako mu je najveća želja bila da tu maramu ostavi osobi koja mu je u Srbiji bila druga majka”, rekla je Mediha.
Starateljke sa radošću pričaju o tim malim gestovima pažnje, o uspomenama, crtežima, ukrasnim kutijicama, pismima, porukama i fotografijama koje pažljivo čuvaju u svojim domovima i kancelarijama, ali što je još važnije – u svom srcu.
”Bila sam starateljka dečaku koji je odisao takvom smirenošću i uvek kad bih ga nešto pitala on bi odgovarao – pa, dešava se, nema problema, rešićemo, hvala. On nije negirao probleme, nego je verovao da se sve da srediti. Pre nego što je otišao, napisao je jedno kratko pismo o životu u Srbiji gde je rekao da je ovde osetio samo ljubaznost i dobrotu. Tako da, eto, ostavite trag u nečijem životu, a jedva da smo mogli da razmenimo nekoliko reči zbog jezičke barijere”, ispričala je Ana.
Zbog prisnosti koju osećaju prema svojim starateljkama, deca ih često doživljavaju kao svoje roditelje, najbolje prijatelje ili učiteljice.
”Gotovo sva deca me oslovljavaju sa – mama i meni je zbog toga nekako toplo oko srca. Svakodnevno dolaze u kancelariju, ispričaju šta im se desilo, zamole ako im je nešto potrebno, požale se ako ih zaboli glava, zub… I onda mi te probleme zajednički rešavamo. Baš kao što to čine porodice. Kao majka ih i savetujem da krenu u školu, da slobodno vreme ne provode spavajući, nego da se druže, uče jezike, idu na radionice… Ono što bih rekla svojoj deci, govorim i njima”, kaže Mediha.
”Ponekad me oslovljavaju i sa teacher ili po imenu, ali mislim da me doživljavaju kao najbolju prijateljicu ili stariju sestru. Tu prisnost koju imamo osetim svakodnevno. Desilo se i da, kada pođu da kupe neku hranu, pitaju da li i ja želim da mi nešto donesu”, kaže Ana pokušavajući da ilustruje brigu koju i deca osećaju prema njoj.
Starateljke napominju da deca uglavnom ne planiraju da ostanu u Srbiji i da im je želja da stignu do razvijenih zemalja zapadne Evrope. Ipak, i kada deca napuste Srbiju, veoma često ostaju u kontaktu sa njima putem društvenih mreža.
”Kada planiraju odlazak, dečaci obavezno dođu da se pozdrave, javljaju se porukama kada stignu u Beograda ili u neku drugu zemlju. Deca su mi se javljala iz Holandije, Francuske, Nemačke…”, priča Mediha i priznaje da joj ti rastanici ponekad teško padaju, pogotovo kada su u pitanju deca kojima je duže bila starateljka.
Ipak, ono što je i Ani i Medihi najvažnije je da su deca srećna, gde god da su. Napominju da su dečaci prilagodljivi i u stanju da se brzo uklope u novu sredinu.
”Moje iskustvo govori da negde uvek uspeju da se snađu jer na zapadu postoji zajednica ljudi koji su u ranijem periodu stigli. Krenu da uče jezik, uključe se u školu, integrišu se, pronađu prijatelje. Uprkos jezičkoj barijeri, često ostajemo u kontaktu preko društvenih mreža. Meni je dovoljno da znam da im je ovde bilo dobro i da znam da su u Srbiji proveli neki lep period, da su spavali na sigurnom i da su se budili na sigurnom”, kaže Ana.
Starateljke ističu da je za kvalitetno obavljanje njihovog posla od posebne važnosti i podrška koju dobijaju iz centara za socijalni rad. Mediha tvrdi da biti starateljka za 1.000 dece u trogodišnjem periodu ne bi bilo moguće bez podrške direktora centra za socijalni rad u Sjenici Novaka Dumića, ali i koordinatorke Nataše Pavićević koja se, prema Medihinim rečima, javlja ”i u pola noći”. Ana takođe ističe besprekornu saradnju sa koordinatorkom Tijanom Aleksić i centrom za socijalni rad u Nišu, ali i sa svim zaposlenima u Zavodu za vaspitanje omladine u Nišu.
Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja posebnu pažnju posvećuje najranjivijim pojedincima u migrantskoj populaciji kao što su maloletnici bez pratnje roditelja ili staratelja. Preko 20 ustanova socijalne zaštite pružaju podršku i zaštitu svim ranjivim grupama i omogućavaju zaštitu njihovih ličnosti, zdravlja i ljudskih prava. Poseban teret podnose centri za socijalni rad koji su kao organ starateljstva samo u toku 2020. godine izdali oko 1.500 rešenja o starateljstvu, skoro 100 rešenja o smeštaju u ustanove socijalne zaštite, a imali su i preko 16.000 intervencija u radu sa migrantskom populacijom.
”Odlučila sam da budem starateljka zato što volim decu i osećam da sam mojim štićenicima dok borave u Srbiji i otac i majka. Prihvatam ih kao da su moja deca, i velika je privilegija taj osećaj uzvraćenog poštovanja i ljubavi. Po profesiji sam vaspitačica i rad sa decom je moj životni poziv koji ne doživljavam kao obavezu, nego kao zadovoljstvo”, objasnila je starateljka Mediha Lakota koja radi pri centru za socijalni rad u Sjenici i koja je za tri godine rada bila starateljka za čak 1.000 dece koja su bila smeštena u centru za azil u ovom gradu.
Ana Antanasijević, koja se više od godinu dana bavi profesionalnim starateljskim poslom pri Centru za socijalni rad u Nišu, po profesiji je pedagoškinja i smatra da je rad sa decom ”njen životni put”.
”Od početka izbegličke krize radim sa ovom osetljivom društvenom grupom i nekako sam se orijentisala na dečiju zaštitu. Volim što mogu nekom da pomognem i želela bih da i u buduće moj život bude oplemenjen tom ulogom”, kaže Ana i dodaje da je za period bavljenja starateljstvom imala oko 30 štićenika koji su bili smešteni u Zavodu za vaspitanje omladine Niš.
Da su staratelji najbolji ambasadori humanosti, pokazuje toplina koje starateljke imaju u svom glasu kada govore o svojim štićenicima, blagost i empatija koja prožima svaku njihovu reč i insistiranje da ni jedan čovek nije statistički broj nego ličnost koju treba i vredi upoznati.
”Moji štićenici su se duže zadržavali u Srbiji i imala sam prilike da bolje upoznam njihove ličnosti, da vidim kako reaguju u pojedinim situacijama… U početku sam se plašila da ću da zaboravim neku od te dece, pa sam kupila svesku i pisala priče koje su na mene ostavile trag i koje nisam želela da zaboravim”, ispričala nam je Ana, koja je trenutno starateljka četvorici dečaka, i dodala da kada neko kaže ”izbeglica” ili ”migrant”, to za nju više nije pojam, nego su to ljudi i deca koja imaju imena, lica, idu u školu, uče da pišu, igraju fudbal, crtaju…
Ana smatra da je upoznavanje sa pojedinačnim slučajevima najbolji način da se borimo protiv predrasuda i priznaje da je i sama mnogo naučila od dece koju je sretala i sa kojima je radila.
”Znam koliko im je teško da napuste dom, da spakuju sve u jednu torbu i krenu na put. Naučila sam da se divim toj snazi i borbi za srećniji život. Takođe, naučila sam da cenim male stvari i da se ne odričem uspomena. Razgovarala sam jednom prilikom sa šesnaestogodišnjom devojčicom iz Sirije i pitala sam je šta je ponela iz svoje zemlje. Odgovorila mi je – ispresovan cvet jasmina jer je taj cvet simbol Damaska. Zamislite tinejdžerku na opasnom izbegličkom putu koja u torbi nosi ispresovan cvet?! To ću uvek pamtiti”, podelila je sa nama dirljivu priču starateljka Ana i dodala da deca nisu zaboravila i nikada neće zaboraviti odakle dolaze, ali su primorana da krenu ka boljem i bezbednijem životu.
A kakav je život bio većini dece koja su se sama uputila ka Evropi možda najbolje govore njihove životne priče koje su podelili sa osobama u koje imaju najviše poverenja – sa svojim starateljima i starateljkama.
”Nekoj deci su talibani pobili kompletne porodice, neke su roditelji poslali kako bi se spasli i sagradili bolju budućnost. Desilo se da sam jedne noći dobila poziv iz Doma zdravlje zbog dečaka koji je bio u jako teškom psihičkom stanju. Čim sam došla saznala sam da je dečak dobio jezive fotografije iz Avganistana na kojima je među poginulima u bombardovanju prepoznao članove svoje porodice. Odmah sam pomogla da dobije psihološku podršku i stanje mu se, na sreću, poboljšalo”, sa tugom u glasu ispričala je tragičnu priču svog štićenika Mediha Lakota.
I Ana potvrđuje da deca uglavnom dolaze iz zemalja koje su zahvaćene ratom, da beže od progona i teškog siromaštva i da često nemaju ni kontakt sa porodicom i rodbinom.
”Mi smo im, zapravo, prva prilika za neki razgovor od kad su napustili svoje domove, prvi kontakt sa nekim ko ih razume, ko će im uputiti toplu reč i pružiti osnovnu sigurnost. Čini mi se da im to dosta znači i to mi, nakon upoznavanja, često priznaju”, kaže Ana i razgovor nastavlja primerom jednog svog štićenika koji ju je upoznao sa svojom biološkom majkom putem video poziva.
”Sećam se te scene, te zabrinute stare žene u staroj trošnoj kući. Tako da neka deca imaju roditelje koji žive u siromaštvu, a neki uopšte nemaju žive roditelje. Ta deca koja nemaju žive roditelje uglavnom uspeju da dođu do Turske, a onda tamo rade u neprimerene poslove, za male dnevnice u nekim fabrikama. Tako sakupe novac da nastave put. Često se dešava da deca koja su ovde pod starateljstvom nemaju žive roditelje, uglavnom su nastradali u ratovima, a neki su preminuli zbog lošeg zdravlja i izostanka lečenja”, objašnjava Ana.
I Mediha i Ana saglasne su da su deca izbeglice i migranti veoma skromna, da svakodnevno pokazuju zahvalnost za svu pomoć i podršku koju dobijaju i da su upravo od njih naučili možda i najvažnije životne lekcije.
”Ta deca odišu nekom jednostavnošću, poseduju nešto što mi stručno zovemo rezilijentnost. Oni kreću na put sa dubokom verom da njihov život može biti bolji. Iako dolaze iz teških, ratnih priča, nekako pronalaze snagu u sebi. Takođe, odišu i smirenošću, uprkos velikim problemima sa kojima se suočavaju. I izuzetno su skromni”, objašnjava starateljka Ana i dodaje da su je ova deca podsetila koliko je važno imati tople čarape, udobne cipele, ali, što je najvažnije, nekog da bude pored vas kad je najteže, ”osobu kojoj možete da se isplačete ili bar nekog ko će vam samo dodati maramicu”.
Iako su u Srbiju došli sa samo jednom torbom, deca uvek pronalaze način da iskažu svoju ljubav i poštovanje prema starateljkama i ostalim ljudima koji im pružaju podršku i utehu.
”Nikad neću zaboraviti kada su deca voditeljki slučaja i meni za Dan majki napravili diplome gde su se potpisali u znak zahvalnosti. Nacrtali su zastave Avganistana i Srbije, kupili tortu u obliku srca i u tom srcu su pisala naša imena: Mediha i Samira. Zvali su nas da hitno dođemo i kada sam videla sve to, zaplakala sam”, priseća se Mediha i dodaje da ima potrebu da podeli još jednu priču o dečaku koji joj je, pre odlaska u Holandiju, ostavio maramu koju mu je njegova majka dala kao amajliju.
”Pozvao me je telefonom i objasnio kako mu je najveća želja bila da tu maramu ostavi osobi koja mu je u Srbiji bila druga majka”, rekla je Mediha.
Starateljke sa radošću pričaju o tim malim gestovima pažnje, o uspomenama, crtežima, ukrasnim kutijicama, pismima, porukama i fotografijama koje pažljivo čuvaju u svojim domovima i kancelarijama, ali što je još važnije – u svom srcu.
”Bila sam starateljka dečaku koji je odisao takvom smirenošću i uvek kad bih ga nešto pitala on bi odgovarao – pa, dešava se, nema problema, rešićemo, hvala. On nije negirao probleme, nego je verovao da se sve da srediti. Pre nego što je otišao, napisao je jedno kratko pismo o životu u Srbiji gde je rekao da je ovde osetio samo ljubaznost i dobrotu. Tako da, eto, ostavite trag u nečijem životu, a jedva da smo mogli da razmenimo nekoliko reči zbog jezičke barijere”, ispričala je Ana.
Zbog prisnosti koju osećaju prema svojim starateljkama, deca ih često doživljavaju kao svoje roditelje, najbolje prijatelje ili učiteljice.
”Gotovo sva deca me oslovljavaju sa – mama i meni je zbog toga nekako toplo oko srca. Svakodnevno dolaze u kancelariju, ispričaju šta im se desilo, zamole ako im je nešto potrebno, požale se ako ih zaboli glava, zub… I onda mi te probleme zajednički rešavamo. Baš kao što to čine porodice. Kao majka ih i savetujem da krenu u školu, da slobodno vreme ne provode spavajući, nego da se druže, uče jezike, idu na radionice… Ono što bih rekla svojoj deci, govorim i njima”, kaže Mediha.
”Ponekad me oslovljavaju i sa teacher ili po imenu, ali mislim da me doživljavaju kao najbolju prijateljicu ili stariju sestru. Tu prisnost koju imamo osetim svakodnevno. Desilo se i da, kada pođu da kupe neku hranu, pitaju da li i ja želim da mi nešto donesu”, kaže Ana pokušavajući da ilustruje brigu koju i deca osećaju prema njoj.
Starateljke napominju da deca uglavnom ne planiraju da ostanu u Srbiji i da im je želja da stignu do razvijenih zemalja zapadne Evrope. Ipak, i kada deca napuste Srbiju, veoma često ostaju u kontaktu sa njima putem društvenih mreža.
”Kada planiraju odlazak, dečaci obavezno dođu da se pozdrave, javljaju se porukama kada stignu u Beograda ili u neku drugu zemlju. Deca su mi se javljala iz Holandije, Francuske, Nemačke…”, priča Mediha i priznaje da joj ti rastanici ponekad teško padaju, pogotovo kada su u pitanju deca kojima je duže bila starateljka.
Ipak, ono što je i Ani i Medihi najvažnije je da su deca srećna, gde god da su. Napominju da su dečaci prilagodljivi i u stanju da se brzo uklope u novu sredinu.
”Moje iskustvo govori da negde uvek uspeju da se snađu jer na zapadu postoji zajednica ljudi koji su u ranijem periodu stigli. Krenu da uče jezik, uključe se u školu, integrišu se, pronađu prijatelje. Uprkos jezičkoj barijeri, često ostajemo u kontaktu preko društvenih mreža. Meni je dovoljno da znam da im je ovde bilo dobro i da znam da su u Srbiji proveli neki lep period, da su spavali na sigurnom i da su se budili na sigurnom”, kaže Ana.
Starateljke ističu da je za kvalitetno obavljanje njihovog posla od posebne važnosti i podrška koju dobijaju iz centara za socijalni rad. Mediha tvrdi da biti starateljka za 1.000 dece u trogodišnjem periodu ne bi bilo moguće bez podrške direktora centra za socijalni rad u Sjenici Novaka Dumića, ali i koordinatorke Nataše Pavićević koja se, prema Medihinim rečima, javlja ”i u pola noći”. Ana takođe ističe besprekornu saradnju sa koordinatorkom Tijanom Aleksić i centrom za socijalni rad u Nišu, ali i sa svim zaposlenima u Zavodu za vaspitanje omladine u Nišu.
Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja posebnu pažnju posvećuje najranjivijim pojedincima u migrantskoj populaciji kao što su maloletnici bez pratnje roditelja ili staratelja. Preko 20 ustanova socijalne zaštite pružaju podršku i zaštitu svim ranjivim grupama i omogućavaju zaštitu njihovih ličnosti, zdravlja i ljudskih prava. Poseban teret podnose centri za socijalni rad koji su kao organ starateljstva samo u toku 2020. godine izdali oko 1.500 rešenja o starateljstvu, skoro 100 rešenja o smeštaju u ustanove socijalne zaštite, a imali su i preko 16.000 intervencija u radu sa migrantskom populacijom.