Za rad sa izbeglicama opredelio se još kao student. Svoj volonterski duh i posvećenost poslu nikad nije merio u radnim satima, nego u obimu pomoći koju je pružio ljudima. Smatra da kancelarija pravnika za ljudska prava može biti i u zgradi u centru grada, ali i u parkovima gde se okupljaju izbeglice, na aerodromima, u kampovima ili u pograničnim poljima i šumama. Uvek je verovao u sebe, čak i kada drugi nisu. Pratio je svoj unutrašnji kompas i išao putem koji je, nekada i u naizgled nemogućim okolnostima, bio – pravi. Za njega, ali i za veliki broj ljudi kojima je direktno ili indirektno pomogao. Sa Nikolom Kovačevićem, prvim dobitnikom Nansenove nagrade za pomoć izbeglicama za Evropu sa ovih prostora, a koju dodeljuje UNHCR, razgovaramo o počecima njegove borbe za ljudska prava, ljudima koji su mu promenili život, slučajevima koji su mu otvorili jedan novi svet, ali i o današnjoj ulozi civilnog društva.
Kada si se opredelio za rad sa izbeglicama i kako je izgledao tvoj ulazak u uzbudljiv ali složen svet borbe za ljudska prava?
Još u studentskim danima sam se opredelio za rad sa izbeglicama i mogao bih to da nazovem dečačkim snom. Sve vreme sam pratio šta se dešava u delovima sveta iz kojih dolaze izbeglice, izveštaje iz ratnih područja, čitao knjige na tu temu, gledao dokumentarce i filmove. S druge strane, znao sam da u kamp u Bogovađi i Banji Koviljači dolaze izbeglice. Sve mi je to bilo nekako uzbudljivo i želeo sam da odem tamo i vidim šta se zapravo dešava, želeo sam da pričam sa njima. To mi se i ostvarilo 2012. godine jednim odlaskom u kamp u Bogovađi, gde sam prvi put radio pravno savetovanje jedne iranske porodice. Tada sam shvatio koliko je ovaj posao interesantan i koliko je lep, ali i koliko može da da smisao tvom profesionalnom pozivu jer se direktno nalaziš u mogućnosti da nekome pružiš pomoć, da nekom, bar malo, poboljšaš životnu situaciju. Odjednom, preda mnom se otvorio čitav jedan novi svet koji je imao mnogo složenije značenje od onog da želiš da odeš u kamp da razgovaraš sa nekom izbeglicom sa Bliskog istoka. Shvatiš da je pomagati izbeglicama daleko dublja tema. Zapitaš se ko su izbeglice? Onda moraš da pročitaš Konvenciju, a kada vidiš istoriju Konvencije, vidiš i značaj tog dokumenta za čovečanstvo i shvatiš da te je jedna mladalačka radoznalost uvela u potpuno novi svet koji je krajnje ozbiljan, ali i simboličan u smislu civilizacijske tekovine kojom se baviš i koju zastupaš. Sve je to podrazumevalo da moj volonterski status u jednoj organizaciji nije trajao nekoliko sati dnevno, ili s vremena na vreme. Ja bukvalno nisam izlazio iz te kancelarije.
Iako je teorijsko znanje premisa početka bavljenja pravničkim poslom, šta je bio tvoj ”sudar sa realnošću”? Koji su to slučajevi i ljudi koje si zastupao bili prekretnica u tvom životu?
To su bila dva slučaja koja su se desila na aerodromu Nikola Tesla u Beogradu. U jednom sam učestvovao u timu ljudi, a drugi sam radio potpuno sam. Prvi slučaj se desio 2013. godine kada je jedan politički aktivista bio na aerodromu i pretilo mu je proterivanje. Doduše, ne u zemlju porekla, nego u treću zemlju, u Grčku, koja nije bila sigurna za izbeglice. Čovek je proveo dosta vremena u ozloglašenom iranskom zatvoru Evin, koji kolokvijalno zovu i ”Evin University” jer se tamo nalaze politički disidenti. Drugi slučaj se desio 2014. godine kada je somalijski novinar takođe našao u tranzitnoj zoni i pretio mu je povratak direktno u Mogadiš gde je bilo izuzetno nebezbedno za njega, jer je u više navrata Al Šabab grupa pokušala da izvrši atentat na njega. Kada ti se ovakva dva slučaja nađu na agendi, a u kojima ti možeš da sprečiš vraćanje tih ljudi, zapravo shvatiš koliko je ovaj posao ozbiljan i urgentan. Izbeglice koje su smeštene u kampovima u Srbiji, bez obzira na teške životne okolnosti, ipak nisu u neposrednoj životnoj opasnosti. Ali ove dve situacije su bile bukvalno pitanje života i smrti. Tada sam shvatio koliko je važno da u svakom trenutku budeš spreman. Jer ukoliko nisi spreman, može da se desi da ti se neko obrati za pomoć, a izostanak tvoje reakcije ili neadekvatna reakcija u bukvalnom smislu te reči dovede nečiji život u pitanje. Na sreću, oba ova slučaja su rešena tako što smo preko Evropskog suda za ljudska prava sprečili njihovu deportaciju. Ne znam da li bih uopšte mogao da nastavim da se bavim ovim poslom da su ti ljudi vraćeni i da sam saznao da im se nešto loše desilo. Jednostavno, ovaj posao nije nekakva projektna aktivnost plaćena od bilo koga, već posao gde tvoja reakcija može nekog da spasi, ali i obrnuta – neadekvatna reakcija nekome može zauvek da uništi život. To je bio neki prelomni trenutak koji mi je potvrdio da moram da budem opremljen različitim znanjima i veštinama kako bih mogao da tretiram različite situacije – i granicu, i aerodrom, i postupak azila, a kasnije i neke druge stvari koje nisu toliko pravne prirode, nego više komunikacijske, jer je neophodno da stalno pričamo i ponavljamo šta radimo, ko su izbeglice, zašto postoji Konvencija…
Onda se desila velika izbeglička kriza 2015. i 2016. godine koja je promenila i deo prirode tvog posla. Na stotine hiljada izbeglica je prolazilo kroz Srbiju, pristizali su ljudi kojima je bila potrebna različita vrsta pomoći, pažnja svih svetskih medija bila je fokusirana na ”balkansku rutu”…
Da, povećao se i broj organizacija i ljudi koji se bave ovim temama. To su bile stotine pravnika, volontera, kulturnih medijatora, prevodioca itd. Radili su u parkovima, kampovima, tranzitnim centrima, kancelarijama. Ono što se očekivalo od svih nas je da ljude informišemo o njihovim pravima, pored pružanja humanitarne pomoći. To je bio trenutak i kada se je postalo jasno zašto je važno raditi na razvoju sistema azila. Sećam se puno ljudi koji su radili isti posao kao i ja, i koji su sada išli i po parkovima, sakupljali informacije, odvodili bolesne ljude u Urgentni centar, obezbeđivali obroke za gladne… Na sve to, i dalje je bilo ljudi koji traže azil, i dalje je bilo ljudi na aerodromima kojima je neophodna međunarodna zaštita. Mi malo iskusniji smo mlađe kolege pokušavali da vodimo kroz celu tu priču. Teško je bilo predvideti šta će se dešavati. Sećam se da se tada prvi put išlo u Preševo i dosta se medijski izveštavalo o izbegličkim temama. Danas takvog izveštavanja nema. Tada su prvi put svi novinari došli na ”balkansku rutu” jer je to bila tema globalnih razmera.
Koje su ti se scene iz tog perioda urezale u sećanje? Koje slučajeve rada sa ljudima koji su napustili svoje domove i dospeli u Srbiju možeš da izdvojiš kao najkompleksnije?
Bio sam svedok različitih situacija, od toga da jednog dana stojim na vrhu brda kod Miratovačkog polje i vidim oko 6.000 ili 7.000 ljudi kako ulazi u Srbiju. Guraju kolica kroz blato, nose decu na ramenima. Bio sam svedok nečega što mislim da se dosta dugo neće ponoviti na našem kontinentu. Sećam se i situacije kada su izbeglice iz Avganistana proterane u Bugarsku. Oni su neprestano bili u kontaktu sa nama. Razbili su se u grupe i krili u nekim šumama, pa ih je policija u Bugarskoj hapsila. Krenuo sam ka Dimitrovgradu, na jednoj vezi ti je prevodilac, na drugoj su izbeglice koje ne znaju engleski, na trećoj su ti kolege iz Helsinškog odbora Bugarske koji pokušavaju da ih nađu. Bilo je zaista uzbudljivo prikupiti dokaze koji su ostali za njima nakon proterivanja. Ceo taj postupak zahteva angažman na više strana kako bi mogao da sagradiš činjeničnu priču koja ti je, kao pravniku, potrebna da dokažeš da se incident desio.Moja, na neki način, omiljena akcija bila je slučaj ”Ilijas i Ahmed” kada sam shvatio značaj strateškog zastupanja u pravom smislu te reči. Kolege iz Helsinškog odbora Mađarske su me zvale u septembru 2015, kada je Mađarska zatvorila granicu. Tada su počeli da puštaju ljude postepeno, uz novouspostavljenu proceduru koja je počivala na tome da je Srbija automatski sigurna treća zemlja. Dakle, ljudi uđu, traže azil, oni kažu da je Srbija sigurna zemlja i izbace ih. Sećam se tada da smo svi, i kancelarija UNHCR-a u Srbiji i Mađarski helsinški odbor, rekli da moramo da nađemo te prve ljude koji su ušli. To su bila dva momka – Ilijas i Ahmed iz Bangladeša. Sa svojim kolegom Darkom sam seo u kola i krenuli smo u potragu za njima. Kada smo ih našli na benzinskoj pumpi pored Kanjiže, uradili smo intervju s njima kako bismo saznali šta se zapravo desilo. Taj snimak se koristio i kao dokaz pred Evropskim sudom za ljudska prava. Dve godine kasnije, Mađarska je proglašena odgovornom. Kolege su mi govorile da ne jurim taj slučaj jer to nisu izbeglice, nego ekonomski migranti, ali ja sam bio čvrstog uverenja da je postupanje prema njima bilo do te mere pogrešno da nije bitno da li su izbeglice, migranti ili tražioci azila. Na taj slučaj sam jako ponosan, jer je to bila prva pukotina u zidu mađarskog sistema i što je to nateralo jednu mašineriju, koja je uložila milijarde da spreči migracije, da mora da menja pravni okvir. Ali najvažnije od svega je bilo to, što su ti momci iz Bangladeša, iako nepismeni, bili toliko hrabri i što su razumeli koliko je njihov slučaj važan za ostale ljude. To je onaj momenat kada kažeš klijentu – jasno mi je da ti ideš u neku drugu zemlju, ali ovo što ti se desilo ovde je pogrešno i desiće se ljudima koji dolaze posle tebe i zato nam pomozi da mi pomognemo tebi, da ti priznaju povredu ljudskih prava, ali još mnogo bitnije – pomozi nam da tvoj slučaj iskoristimo da se borimo za dobrobit drugih ljudi.
Čini se da je interesovanje za pomoć izbeglicama veoma brzo zamrlo, a da se u velikom broju zemalja, pa i kod nas, čak otvoreno iskazuje rasna, nacionalna i verska mržnja i netrpeljivost. Šta se nakon tog veoma dobrog humanitarnog odgovora desilo?
Ta 2015. godina je bila teška, ali ne toliko teška kao ono što je usledilo u martu 2016. godina. Tada kreće sunovrat nivoa zaštite ljudskih prava izbeglica i migranata koji je do tada bio dostignut na ovom našem evropskom kontintetu. On je dostigao svoj pik tim slobodnim, fleksibilnim i otvorenim putem ka Evropskoj uniji. Od marta 2016. godine, nivo zaštite ubrzano i destruktivno ide na dole. Teško je naći objašnjenje zašto, ali svaka tektonska promena, pa i kad toliko ljudi dođe na neku teritoriju, izaziva kod prosečnog građanina svake zemlje brigu. Mađarska je imala sasvim solidan sistem azila. Isti je slučaj sa Hrvatskom, Slovenijom, o Austriji i Nemačkoj da ne govorim. Ali u jednom momentu je ta desna struja iskoristila to što postojeće vlade tih zemalja nisu na najbolji način komunicirale sa građanima i objasnile zašto je bitno pomoći ljudima, ali i da evropski kontinent mora da preuzme značajan deo odgovornosti za izbeglice iz Sirije, dobar deo Iraka, Avganistana i još nekih afričkih zemalja. Na žalost, to je išlo na korist onim ljudima koji uvek postoje u društvu, a koji su do tada spavali. Ovo je bio savršen trenutak da se probude i da na mala vrata uvedu nešto što se sada širi kao požar, a to je taj populizam. U svakoj zemlji danas postoji relevantna desničarska partija. Kad kažem relevantna, kažem da su takve partije u nekim zemljama parlamentarne, pa i vodeće. Vidi se koliko smo kao kontinent neke vrednosti zanemarivali i uzimali zdravo za gotovo. Izgubila se kultura ljudskih prava, kultura sećanja na međunarodno pravo ljudskih prava i izbegličko pravo kao okviri koji su dizajnirani za Poljake, Srbe, Francuze, Jevreje itd. I ta propuštena šansa će, plašim se, ovaj kontinent koštati poprilično mnogo, a populizam će samo rasti. Kada deprivirate celu jednu kategoriju ljudi osnovnih ljudskih prava , vrlo lako će se to preneti na sledeće kategorije. U tim zemljama se sužava prostor i za civilni sektor, za slobodne medije, narušava se nezavisnost pravosuđa i jednostavno neki dostignuti nivo zaštite izbeglica i tražioca azila se srozava, ali se paralelno sa tim srozavaju i neki drugi sistemi ljudskih prava koji su davali prosperitet celom kontinentu posle Drugog svetskog rata.
Očekuje se da u takvoj situaciji civilni sektor bude na braniku ljudskih prava. Da li današnji civilni sektor ima snage da se obračuna sa populizmom?
Mislim da civilni sektor nikada nije imao značajniju ulogu nego danas i neophodno je da stane uz sve vrednosti koje su ugrožene svuda, i u Srbiji, i u Mađarskoj, Hrvatskoj… Isto tako civilni sektor mora da nađe način da pridobije širu javnost, da izađe iz svojih kancelarija i da ode među običan svet i pomogne da se bolje razume to što rade. Nikada ne smemo da prestanemo da objašnjavamo koja je uloga udruženja građana i koji cilj ima, a to je dobrobit jednog društva. Mislim da se sužava prostor za civilni sektor, ali može i mora da se pruži veći otpor. Savršen primer jedne organizacije je Mađarski helsinški odbor. To su heroji modernog vremena, gde njih 30 bije bitku na 20 frontova: od reforme pravosuđa, preko zabrane diskriminacije, migracija, vladavine prava do zaštite prava LGBTIQ osoba itd. Oni nam zaista mogu biti uzor. Ne smemo da se konfrontiramo sa neistomišljenicima, nego moramo da uložimo mnogo više napora da im objasnimo značaj poštovanja ljudskih prava.
Jasno je da rad sa duboko istraumiranim ljudima i u okolnostima sve relativnijeg poimanja ljudskih prava izaziva svakodnevni pritisak i stres. Kako se ti nosiš sa pritiscima i stresom?
Koliko god je ovaj posao lep i uzbudljiv, veliki broj mojih kolega, pogotovo iz te neke prve generacije koje su se bavile izbeglicama, su napuštali ovaj posao zbog stresa, problema sa zdravljem, sagorevanja. Dosta ljudi je isparilo iz ove oblasti, iako su bili neverovatno dobri u njoj i mogli su puno toga da pruže. Ja sam znao da ću moći da radim na duže staze, ali ono što je bio veliki problem je što je većina nas u celu tu priču gurnuta prilično mlada i nespremna. Ne u smislu znanja i kompetencija, nego u smislu toga kako da se čuvaš i kako da povučeš crvenu liniju u situacijama koje mogu da zadru u tvoje mentalno zdravlje. I sam sam 2016. godine imao dva napada panike koja verovatno mogu da se dovedu u vezu sa poslom, izgubio mi se pojam radnog vremena što takođe nije dobro… Moram da naglasim da teret odgovornosti pada i na organizacije koje se ne staraju na adekvatan način o mentalnom zdravlju zaposlenih. Stručna podrška je neophodna i ja sam to shvatio na teži način. Problem je kada se fokusiraš samo na pomaganje drugim ljudima, a ne pomažeš sebi. Ne sme da se izgubi balans.
Kao priznanje za tvoj dugogodišnji rad stigla je i Nansenova nagrada za pomoć izbeglicama za Evropu koju dodeljuje UNHCR. Ti si prva osoba sa ovih prostora koja je dobila jedno od najznačajnijih priznanja u ovoj oblasti.
Šefica Predstavništva UNHCR-a u Srbiji Frančeska Boneli i Ljubimka Mitrović iz UNHCR-a su smatrale da treba da me nominuju za Nansenovu nagradu. Ja sam se samo nasmejao i zahvalio im se što imaju tako visoko mišljenje o meni. Ali, nakon nekoliko meseci, na moje veliko iznenađenje, javile su mi da sam dobitnik nagrade za pomoć izbeglicama za Evropu, ali da ne mogu da se radujem do 29. septembra kada će biti zvanično objavljena. Neopisiv je osećaj saznanje da sam kao dobitnik evropske nagrade, bio uzet u razmatranje i za svetsku, pogotovo kada pogledate ko su sve prethodni dobitnici. Uvek volim da dam primere volontera iz Grčke koji su čamcima spašavali ljude iz ”plave grobnice” Egejskog mora ili hirurga u Africi koji je operisao ljude na živo, u pokretu i koji je dobio svetsku nagradu pre nekoliko godina i novac od nagrade uložio da izgradi bolnicu kako bi imao sanitarne uslove da nastavi svoj rad. To su stvarno neverovatni pojedinci koji su u neverovatnim okolnostima uradili neverovatne stvari. Šta drugo reći, osim da mi je čast, ponos i velika odgovornost da budem rame uz rame sa tim ljudima. Još uvek sam zatečen jer poznajem mnogo neverovatnih ljudi koji rade iste ili slične poslove kao i ja. Nekako ovo priznanje pripada i njima, svim mojim kolegama koji ovaj posao rade sa istom strašću i natprosečnim entuzijazmom. Među njima je i Andraš Lederer iz Mađarskog helsinškog odbora, koji je za mene najinspirativnija osoba, tu je i Flip Šuler holandski advokat koji me je naučio da valjano popunim predstavku, tu su moje kolege sa Malte, iz Grčke… Ova nagrada nekako ne bi bila moguća bez svih njih. S druge strane, ovu nagradu pre svega posvećujem onima kojima pomažemo i, na žalost, ona je uspostavljena upravo zbog tih ljudi.
Koju poslovnu ponudu u budućnosti nikada ne bi mogao da odbiješ?
Da budem sudija Evropskog suda za ljudska prava. Nikada to ne bih odbio.
Kada si se opredelio za rad sa izbeglicama i kako je izgledao tvoj ulazak u uzbudljiv ali složen svet borbe za ljudska prava?
Još u studentskim danima sam se opredelio za rad sa izbeglicama i mogao bih to da nazovem dečačkim snom. Sve vreme sam pratio šta se dešava u delovima sveta iz kojih dolaze izbeglice, izveštaje iz ratnih područja, čitao knjige na tu temu, gledao dokumentarce i filmove. S druge strane, znao sam da u kamp u Bogovađi i Banji Koviljači dolaze izbeglice. Sve mi je to bilo nekako uzbudljivo i želeo sam da odem tamo i vidim šta se zapravo dešava, želeo sam da pričam sa njima. To mi se i ostvarilo 2012. godine jednim odlaskom u kamp u Bogovađi, gde sam prvi put radio pravno savetovanje jedne iranske porodice. Tada sam shvatio koliko je ovaj posao interesantan i koliko je lep, ali i koliko može da da smisao tvom profesionalnom pozivu jer se direktno nalaziš u mogućnosti da nekome pružiš pomoć, da nekom, bar malo, poboljšaš životnu situaciju. Odjednom, preda mnom se otvorio čitav jedan novi svet koji je imao mnogo složenije značenje od onog da želiš da odeš u kamp da razgovaraš sa nekom izbeglicom sa Bliskog istoka. Shvatiš da je pomagati izbeglicama daleko dublja tema. Zapitaš se ko su izbeglice? Onda moraš da pročitaš Konvenciju, a kada vidiš istoriju Konvencije, vidiš i značaj tog dokumenta za čovečanstvo i shvatiš da te je jedna mladalačka radoznalost uvela u potpuno novi svet koji je krajnje ozbiljan, ali i simboličan u smislu civilizacijske tekovine kojom se baviš i koju zastupaš. Sve je to podrazumevalo da moj volonterski status u jednoj organizaciji nije trajao nekoliko sati dnevno, ili s vremena na vreme. Ja bukvalno nisam izlazio iz te kancelarije.
Iako je teorijsko znanje premisa početka bavljenja pravničkim poslom, šta je bio tvoj ”sudar sa realnošću”? Koji su to slučajevi i ljudi koje si zastupao bili prekretnica u tvom životu?
To su bila dva slučaja koja su se desila na aerodromu Nikola Tesla u Beogradu. U jednom sam učestvovao u timu ljudi, a drugi sam radio potpuno sam. Prvi slučaj se desio 2013. godine kada je jedan politički aktivista bio na aerodromu i pretilo mu je proterivanje. Doduše, ne u zemlju porekla, nego u treću zemlju, u Grčku, koja nije bila sigurna za izbeglice. Čovek je proveo dosta vremena u ozloglašenom iranskom zatvoru Evin, koji kolokvijalno zovu i ”Evin University” jer se tamo nalaze politički disidenti. Drugi slučaj se desio 2014. godine kada je somalijski novinar takođe našao u tranzitnoj zoni i pretio mu je povratak direktno u Mogadiš gde je bilo izuzetno nebezbedno za njega, jer je u više navrata Al Šabab grupa pokušala da izvrši atentat na njega. Kada ti se ovakva dva slučaja nađu na agendi, a u kojima ti možeš da sprečiš vraćanje tih ljudi, zapravo shvatiš koliko je ovaj posao ozbiljan i urgentan. Izbeglice koje su smeštene u kampovima u Srbiji, bez obzira na teške životne okolnosti, ipak nisu u neposrednoj životnoj opasnosti. Ali ove dve situacije su bile bukvalno pitanje života i smrti. Tada sam shvatio koliko je važno da u svakom trenutku budeš spreman. Jer ukoliko nisi spreman, može da se desi da ti se neko obrati za pomoć, a izostanak tvoje reakcije ili neadekvatna reakcija u bukvalnom smislu te reči dovede nečiji život u pitanje. Na sreću, oba ova slučaja su rešena tako što smo preko Evropskog suda za ljudska prava sprečili njihovu deportaciju. Ne znam da li bih uopšte mogao da nastavim da se bavim ovim poslom da su ti ljudi vraćeni i da sam saznao da im se nešto loše desilo. Jednostavno, ovaj posao nije nekakva projektna aktivnost plaćena od bilo koga, već posao gde tvoja reakcija može nekog da spasi, ali i obrnuta – neadekvatna reakcija nekome može zauvek da uništi život. To je bio neki prelomni trenutak koji mi je potvrdio da moram da budem opremljen različitim znanjima i veštinama kako bih mogao da tretiram različite situacije – i granicu, i aerodrom, i postupak azila, a kasnije i neke druge stvari koje nisu toliko pravne prirode, nego više komunikacijske, jer je neophodno da stalno pričamo i ponavljamo šta radimo, ko su izbeglice, zašto postoji Konvencija…
Onda se desila velika izbeglička kriza 2015. i 2016. godine koja je promenila i deo prirode tvog posla. Na stotine hiljada izbeglica je prolazilo kroz Srbiju, pristizali su ljudi kojima je bila potrebna različita vrsta pomoći, pažnja svih svetskih medija bila je fokusirana na ”balkansku rutu”…
Da, povećao se i broj organizacija i ljudi koji se bave ovim temama. To su bile stotine pravnika, volontera, kulturnih medijatora, prevodioca itd. Radili su u parkovima, kampovima, tranzitnim centrima, kancelarijama. Ono što se očekivalo od svih nas je da ljude informišemo o njihovim pravima, pored pružanja humanitarne pomoći. To je bio trenutak i kada se je postalo jasno zašto je važno raditi na razvoju sistema azila. Sećam se puno ljudi koji su radili isti posao kao i ja, i koji su sada išli i po parkovima, sakupljali informacije, odvodili bolesne ljude u Urgentni centar, obezbeđivali obroke za gladne… Na sve to, i dalje je bilo ljudi koji traže azil, i dalje je bilo ljudi na aerodromima kojima je neophodna međunarodna zaštita. Mi malo iskusniji smo mlađe kolege pokušavali da vodimo kroz celu tu priču. Teško je bilo predvideti šta će se dešavati. Sećam se da se tada prvi put išlo u Preševo i dosta se medijski izveštavalo o izbegličkim temama. Danas takvog izveštavanja nema. Tada su prvi put svi novinari došli na ”balkansku rutu” jer je to bila tema globalnih razmera.
Koje su ti se scene iz tog perioda urezale u sećanje? Koje slučajeve rada sa ljudima koji su napustili svoje domove i dospeli u Srbiju možeš da izdvojiš kao najkompleksnije?
Bio sam svedok različitih situacija, od toga da jednog dana stojim na vrhu brda kod Miratovačkog polje i vidim oko 6.000 ili 7.000 ljudi kako ulazi u Srbiju. Guraju kolica kroz blato, nose decu na ramenima. Bio sam svedok nečega što mislim da se dosta dugo neće ponoviti na našem kontinentu. Sećam se i situacije kada su izbeglice iz Avganistana proterane u Bugarsku. Oni su neprestano bili u kontaktu sa nama. Razbili su se u grupe i krili u nekim šumama, pa ih je policija u Bugarskoj hapsila. Krenuo sam ka Dimitrovgradu, na jednoj vezi ti je prevodilac, na drugoj su izbeglice koje ne znaju engleski, na trećoj su ti kolege iz Helsinškog odbora Bugarske koji pokušavaju da ih nađu. Bilo je zaista uzbudljivo prikupiti dokaze koji su ostali za njima nakon proterivanja. Ceo taj postupak zahteva angažman na više strana kako bi mogao da sagradiš činjeničnu priču koja ti je, kao pravniku, potrebna da dokažeš da se incident desio.Moja, na neki način, omiljena akcija bila je slučaj ”Ilijas i Ahmed” kada sam shvatio značaj strateškog zastupanja u pravom smislu te reči. Kolege iz Helsinškog odbora Mađarske su me zvale u septembru 2015, kada je Mađarska zatvorila granicu. Tada su počeli da puštaju ljude postepeno, uz novouspostavljenu proceduru koja je počivala na tome da je Srbija automatski sigurna treća zemlja. Dakle, ljudi uđu, traže azil, oni kažu da je Srbija sigurna zemlja i izbace ih. Sećam se tada da smo svi, i kancelarija UNHCR-a u Srbiji i Mađarski helsinški odbor, rekli da moramo da nađemo te prve ljude koji su ušli. To su bila dva momka – Ilijas i Ahmed iz Bangladeša. Sa svojim kolegom Darkom sam seo u kola i krenuli smo u potragu za njima. Kada smo ih našli na benzinskoj pumpi pored Kanjiže, uradili smo intervju s njima kako bismo saznali šta se zapravo desilo. Taj snimak se koristio i kao dokaz pred Evropskim sudom za ljudska prava. Dve godine kasnije, Mađarska je proglašena odgovornom. Kolege su mi govorile da ne jurim taj slučaj jer to nisu izbeglice, nego ekonomski migranti, ali ja sam bio čvrstog uverenja da je postupanje prema njima bilo do te mere pogrešno da nije bitno da li su izbeglice, migranti ili tražioci azila. Na taj slučaj sam jako ponosan, jer je to bila prva pukotina u zidu mađarskog sistema i što je to nateralo jednu mašineriju, koja je uložila milijarde da spreči migracije, da mora da menja pravni okvir. Ali najvažnije od svega je bilo to, što su ti momci iz Bangladeša, iako nepismeni, bili toliko hrabri i što su razumeli koliko je njihov slučaj važan za ostale ljude. To je onaj momenat kada kažeš klijentu – jasno mi je da ti ideš u neku drugu zemlju, ali ovo što ti se desilo ovde je pogrešno i desiće se ljudima koji dolaze posle tebe i zato nam pomozi da mi pomognemo tebi, da ti priznaju povredu ljudskih prava, ali još mnogo bitnije – pomozi nam da tvoj slučaj iskoristimo da se borimo za dobrobit drugih ljudi.
Čini se da je interesovanje za pomoć izbeglicama veoma brzo zamrlo, a da se u velikom broju zemalja, pa i kod nas, čak otvoreno iskazuje rasna, nacionalna i verska mržnja i netrpeljivost. Šta se nakon tog veoma dobrog humanitarnog odgovora desilo?
Ta 2015. godina je bila teška, ali ne toliko teška kao ono što je usledilo u martu 2016. godina. Tada kreće sunovrat nivoa zaštite ljudskih prava izbeglica i migranata koji je do tada bio dostignut na ovom našem evropskom kontintetu. On je dostigao svoj pik tim slobodnim, fleksibilnim i otvorenim putem ka Evropskoj uniji. Od marta 2016. godine, nivo zaštite ubrzano i destruktivno ide na dole. Teško je naći objašnjenje zašto, ali svaka tektonska promena, pa i kad toliko ljudi dođe na neku teritoriju, izaziva kod prosečnog građanina svake zemlje brigu. Mađarska je imala sasvim solidan sistem azila. Isti je slučaj sa Hrvatskom, Slovenijom, o Austriji i Nemačkoj da ne govorim. Ali u jednom momentu je ta desna struja iskoristila to što postojeće vlade tih zemalja nisu na najbolji način komunicirale sa građanima i objasnile zašto je bitno pomoći ljudima, ali i da evropski kontinent mora da preuzme značajan deo odgovornosti za izbeglice iz Sirije, dobar deo Iraka, Avganistana i još nekih afričkih zemalja. Na žalost, to je išlo na korist onim ljudima koji uvek postoje u društvu, a koji su do tada spavali. Ovo je bio savršen trenutak da se probude i da na mala vrata uvedu nešto što se sada širi kao požar, a to je taj populizam. U svakoj zemlji danas postoji relevantna desničarska partija. Kad kažem relevantna, kažem da su takve partije u nekim zemljama parlamentarne, pa i vodeće. Vidi se koliko smo kao kontinent neke vrednosti zanemarivali i uzimali zdravo za gotovo. Izgubila se kultura ljudskih prava, kultura sećanja na međunarodno pravo ljudskih prava i izbegličko pravo kao okviri koji su dizajnirani za Poljake, Srbe, Francuze, Jevreje itd. I ta propuštena šansa će, plašim se, ovaj kontinent koštati poprilično mnogo, a populizam će samo rasti. Kada deprivirate celu jednu kategoriju ljudi osnovnih ljudskih prava , vrlo lako će se to preneti na sledeće kategorije. U tim zemljama se sužava prostor i za civilni sektor, za slobodne medije, narušava se nezavisnost pravosuđa i jednostavno neki dostignuti nivo zaštite izbeglica i tražioca azila se srozava, ali se paralelno sa tim srozavaju i neki drugi sistemi ljudskih prava koji su davali prosperitet celom kontinentu posle Drugog svetskog rata.
Očekuje se da u takvoj situaciji civilni sektor bude na braniku ljudskih prava. Da li današnji civilni sektor ima snage da se obračuna sa populizmom?
Mislim da civilni sektor nikada nije imao značajniju ulogu nego danas i neophodno je da stane uz sve vrednosti koje su ugrožene svuda, i u Srbiji, i u Mađarskoj, Hrvatskoj… Isto tako civilni sektor mora da nađe način da pridobije širu javnost, da izađe iz svojih kancelarija i da ode među običan svet i pomogne da se bolje razume to što rade. Nikada ne smemo da prestanemo da objašnjavamo koja je uloga udruženja građana i koji cilj ima, a to je dobrobit jednog društva. Mislim da se sužava prostor za civilni sektor, ali može i mora da se pruži veći otpor. Savršen primer jedne organizacije je Mađarski helsinški odbor. To su heroji modernog vremena, gde njih 30 bije bitku na 20 frontova: od reforme pravosuđa, preko zabrane diskriminacije, migracija, vladavine prava do zaštite prava LGBTIQ osoba itd. Oni nam zaista mogu biti uzor. Ne smemo da se konfrontiramo sa neistomišljenicima, nego moramo da uložimo mnogo više napora da im objasnimo značaj poštovanja ljudskih prava.
Jasno je da rad sa duboko istraumiranim ljudima i u okolnostima sve relativnijeg poimanja ljudskih prava izaziva svakodnevni pritisak i stres. Kako se ti nosiš sa pritiscima i stresom?
Koliko god je ovaj posao lep i uzbudljiv, veliki broj mojih kolega, pogotovo iz te neke prve generacije koje su se bavile izbeglicama, su napuštali ovaj posao zbog stresa, problema sa zdravljem, sagorevanja. Dosta ljudi je isparilo iz ove oblasti, iako su bili neverovatno dobri u njoj i mogli su puno toga da pruže. Ja sam znao da ću moći da radim na duže staze, ali ono što je bio veliki problem je što je većina nas u celu tu priču gurnuta prilično mlada i nespremna. Ne u smislu znanja i kompetencija, nego u smislu toga kako da se čuvaš i kako da povučeš crvenu liniju u situacijama koje mogu da zadru u tvoje mentalno zdravlje. I sam sam 2016. godine imao dva napada panike koja verovatno mogu da se dovedu u vezu sa poslom, izgubio mi se pojam radnog vremena što takođe nije dobro… Moram da naglasim da teret odgovornosti pada i na organizacije koje se ne staraju na adekvatan način o mentalnom zdravlju zaposlenih. Stručna podrška je neophodna i ja sam to shvatio na teži način. Problem je kada se fokusiraš samo na pomaganje drugim ljudima, a ne pomažeš sebi. Ne sme da se izgubi balans.
Kao priznanje za tvoj dugogodišnji rad stigla je i Nansenova nagrada za pomoć izbeglicama za Evropu koju dodeljuje UNHCR. Ti si prva osoba sa ovih prostora koja je dobila jedno od najznačajnijih priznanja u ovoj oblasti.
Šefica Predstavništva UNHCR-a u Srbiji Frančeska Boneli i Ljubimka Mitrović iz UNHCR-a su smatrale da treba da me nominuju za Nansenovu nagradu. Ja sam se samo nasmejao i zahvalio im se što imaju tako visoko mišljenje o meni. Ali, nakon nekoliko meseci, na moje veliko iznenađenje, javile su mi da sam dobitnik nagrade za pomoć izbeglicama za Evropu, ali da ne mogu da se radujem do 29. septembra kada će biti zvanično objavljena. Neopisiv je osećaj saznanje da sam kao dobitnik evropske nagrade, bio uzet u razmatranje i za svetsku, pogotovo kada pogledate ko su sve prethodni dobitnici. Uvek volim da dam primere volontera iz Grčke koji su čamcima spašavali ljude iz ”plave grobnice” Egejskog mora ili hirurga u Africi koji je operisao ljude na živo, u pokretu i koji je dobio svetsku nagradu pre nekoliko godina i novac od nagrade uložio da izgradi bolnicu kako bi imao sanitarne uslove da nastavi svoj rad. To su stvarno neverovatni pojedinci koji su u neverovatnim okolnostima uradili neverovatne stvari. Šta drugo reći, osim da mi je čast, ponos i velika odgovornost da budem rame uz rame sa tim ljudima. Još uvek sam zatečen jer poznajem mnogo neverovatnih ljudi koji rade iste ili slične poslove kao i ja. Nekako ovo priznanje pripada i njima, svim mojim kolegama koji ovaj posao rade sa istom strašću i natprosečnim entuzijazmom. Među njima je i Andraš Lederer iz Mađarskog helsinškog odbora, koji je za mene najinspirativnija osoba, tu je i Flip Šuler holandski advokat koji me je naučio da valjano popunim predstavku, tu su moje kolege sa Malte, iz Grčke… Ova nagrada nekako ne bi bila moguća bez svih njih. S druge strane, ovu nagradu pre svega posvećujem onima kojima pomažemo i, na žalost, ona je uspostavljena upravo zbog tih ljudi.
Koju poslovnu ponudu u budućnosti nikada ne bi mogao da odbiješ?
Da budem sudija Evropskog suda za ljudska prava. Nikada to ne bih odbio.