Pravo na pristup teritoriji i postupku azila je conditio sine qua non za efikasno ostvarivanje prava na međunarodnu zaštitu za ljude koji su bili primorani da pobegnu iz svojih zemalja porekla zbog progona ili situacije opšte nesigurnosti i široko rasprostranjenog nasilja. Takođe, migrantima, a posebno onima koji su ranjivi (zdravstveni problemi, stariji, žrtve trgovine ljudima, deca itd.) mora biti dozvoljen nesmetan pristup teritoriji i pristup drugim postupcima kako bi se njihove ranjivosti pravilno adresirale i procenile njihove potrebe.

Geografski položaj Republike Srbije, koja se nalazi u srcu takozvane zapadno-balkanske rute, doveo je do situacije u kojoj je od 2015. godine najmanje 1,5 miliona izbeglica, tražilaca azila i migranata tranzitiralo ka zemljama EU. Važno je napomenuti da je ovaj broj najverovatnije znatno veći.

Ono što je takođe važno naglasiti je činjenica da se, od marta 2016. i sporazuma između Evropske unije i Turske, takozvanom EU-Turskom izjavom, fleksibilan pristup graničnih organa naglo prebacio na restriktivne politike koje obično nisu u skladu sa međunarodnim zakonima o ljudskim pravima i međunarodnim zakonima o izbeglicama. Granične politike počele su da podrazumevaju vrstu klastera kršenja ljudskih prava koji se vrti oko kolokvijalnog izraza „pushbacks“, što je u suštini jedan od oblika kolektivnog proterivanja koji je zabranjen članom 4 Protokola 4 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Iako je u prošlosti bilo mnogo situacija u kojima su se ove vrste štetnih praksi na granicama primenjivale na izbeglice i migrante koji dolaze u Evropu, 16. mart 2016. označava početak perioda u kojem je nezakonito ponašanje graničnih organa postalo pravilo, a ne niz izolovanih ili povremenih incidenata. Može se sigurno reći da su evropske granice postale mesta sumraka vladavine prava i poštovanja, zaštite i ispunjavanja ljudskih prava ljudi u pokretu.

Publikacija koja je pred vama ima za cilj da uspostavi vezu između rastuće “sekjuritizacije” evropskih granica, bez obzira da li su to granice država članica Evropske unije ili ne, sa posebnim naglaskom na Srbiju koja je, okružena zemljama koje čine takozvane spoljne granice EU. Sekjuritizacija granica je pojam koji u ovom konkretnom slučaju nije isključivo povezan sa brojem graničnih čuvara ili vojnika raspoređenih na različitim granicama ili bodljikavom žicom i drugim vrstama ograda i prepreka koje se prostiru između različitih zemalja, već i modernim tehnologijama koje mogu pomoći graničnim organima da prate neregularno kretanje iz jedne zemlje u drugu.

Autori ove analize su nastojali da prikažu kako, na primer, dronovi ili termo-viziona kamera, mogu istovremeno da spasu živote ljudi koji neregularno prelaze evropske granice, ali i olakšaju gore opisane štetne prakse na granicama. Takođe će pružiti refleksiju o sredstvima koja su obezbedili Evropska unija za Republiku Srbiju i pokušati da otkrije politike skrivene iza narativa poput „borba protiv ilegalne migracije“ ili „borba protiv krijumčarenja“.