Centri za povratak izvan EU: šta najavljene promene znače za Srbiju

Ključne poruke

• Uredba je dogovorena, ali još nije na snazi. Preostaje da je Savet EU formalno usvoji, što se u praksi tretira kao formalnost.
• Novina je mogućnost premeštanja osobe u treću državu sa kojom je ne povezuje ni državljanstvo, ni raniji boravak, ni prolazak kroz nju.
• Uredba ne uređuje „centre za povratak“ kao ustanovu. Njihov oblik zavisi od sporazuma ili neobavezujućeg aranžmana između država.
• Ostaju otvorena pitanja statusa premeštenih osoba, pristupa azilu i nadzora, na koja upozoravaju i nezavisna tela.
• Za Srbiju je pitanje važno i pre bilo kakvog konkretnog predloga, zbog nadležnosti, zabrane proterivanja ili vraćanja i forme odlučivanja.

Zašto je tema aktuelna sada

Evropska unija zaokružuje novi zajednički sistem vraćanja državljana trećih zemalja koji nemaju pravo boravka. Umesto Direktive o vraćanju iz 2008. godine, koju je svaka država prenosila u sopstveno zakonodavstvo, u postupku je usvajanje uredbe, propisa koji se primenjuje neposredno i jednako u svim državama članicama.

Evropski parlament je kompromisni tekst usvojio u prvom čitanju 17. juna 2026. Da bi uredba postala važeće pravo, preostalo je da je Savet formalno odobri. Pošto su vlade sadržinu prihvatile još u pregovorima, taj završni korak tretira se kao formalnost. Paralelno, pet država (Austrija, Danska, Nemačka, Grčka i Holandija) najavilo je zajednički rad na centrima izvan EU i pregovore sa afričkim državama.

Šta su centri za povratak?

Uredba izraz „centar za povratak“ uopšte ne koristi, niti takve centre uređuje kao posebnu ustanovu sa sopstvenim pravilima o osnivanju, upravljanju i nadzoru. Ona samo otvara mogućnost da se osoba vrati u treću državu sa kojom postoji sporazum ili aranžman.

Ove centre treba razlikovati od centara u kojima bi se izvan EU odlučivalo o zahtevima za azil, kakve predviđa protokol Italije i Albanije. U njima se tek utvrđuje ko ima pravo na zaštitu. Centri za povratak, nasuprot tome, namenjeni su osobama čiji je postupak u EU već završen i kojima je izdata odluka o vraćanju.

Na koga se odnosi i pod kojim uslovima

Do sada je pravilo bilo da se osoba vraća u državu porekla, državu ranijeg boravka ili državu koja je dužna da je primi. Suština promene je u tome što bi osoba ubuduće mogla da bude premeštena i u državu sa kojom je ne povezuje nikakva veza. Jedini osnov premeštanja postaje saglasnost te države da je prihvati.

Član 17 postavlja i uslove. Sporazum je moguć samo sa državom koja poštuje ljudska prava i zabranu proterivanja ili vraćanja. Svaki premeštaj zahteva pojedinačno postupanje i delotvoran pravni lek, a deca bez pratnje ne mogu biti premeštana. Za porodice sa decom predviđene su dodatne garancije.

Ključna je i razlika u formi. Sporazum je pravno obavezujući međunarodni ugovor. Aranžman može biti neobavezujući dokument, poput memoranduma, koji ne stvara utužive obaveze i lakše izmiče nadzoru parlamenta i javnosti.

Rizici i otvorena pitanja

Dogovoreni tekst ne rešava nekoliko važnih pitanja. Nije određen status premeštene osobe niti koliko dugo ostaje u državi domaćinu. Ako dalje vraćanje nije moguće, postoji rizik da osoba ostane u pravnoj neizvesnosti. Otvoreni su i pristup postupku azila i podela odgovornosti između država.

Na ista pitanja upozoravaju i nezavisna tela. Istraživačka služba Evropskog parlamenta ukazuje na visoke troškove, mali broj obuhvaćenih osoba i verovatne sporove pred sudovima. Komesar Saveta Evrope za ljudska prava, agencije Ujedinjenih nacija i stručne organizacije slažu se oko tri zahteva. Sporazumi moraju biti pravno obavezujući i javni. Svaki premeštaj traži pojedinačnu procenu i delotvoran pravni lek. Status i nadzor nakon premeštanja moraju biti rešeni unapred.

Šta bi značilo za Srbiju

Za sada ne postoji inicijativa da Srbija bude država domaćin, a najavljeni pregovori vode se sa afričkim državama. Ipak, kao država kandidat na zapadnobalkanskoj ruti, Srbija ima razloga da pitanje prati pažljivo.

Učešće bi otvorilo najmanje tri pitanja. Prvo je nadležnost. Osobe u centru na teritoriji Srbije bile bi pod njenom jurisdikcijom, pa bi za uslove smeštaja i postupanje Srbija odgovarala pred Evropskim sudom za ljudska prava, iako je odluku o vraćanju donela država članica EU. Drugo je zabrana proterivanja ili vraćanja. Premeštenu osobu Srbija ne bi mogla sama da udalji, pa ako nema države koja je prihvata i u kojoj joj ne preti opasnost, osoba ostaje. Treće je forma odlučivanja. Obaveze ove vrste po Ustavu potvrđuje Narodna skupština, a postupak je javan i traje mesecima.

Preporuke

1. Srbija bi trebalo da se suzdrži od preuzimanja uloge države domaćina i od aranžmana koji slabe pojedinačnu procenu rizika, delotvoran pravni lek ili zabranu proterivanja ili vraćanja.
2. O svakoj eventualnoj inicijativi treba odlučivati isključivo pravno obavezujućim ugovorom, potvrđenim u Narodnoj skupštini i objavljenim u celini, uz prethodnu javnu procenu pravnih, finansijskih i društvenih posledica.
3. Ako države članice EU ipak uspostave centre, standardi ne bi smeli da budu ispod uslova Komesara Saveta Evrope. To podrazumeva jasan pravni status i najduže trajanje boravka, delotvoran pristup postupku azila i mogućnost uključivanja u društvo, uz posebne garancije za decu i porodice.

Zaključak

Uređena i predvidiva politika vraćanja legitiman je deo funkcionalnog sistema azila. Premeštanje ljudi u treće države, međutim, ne otklanja uzroke zbog kojih vraćanja danas ne uspevaju, pre svega nesaradnju država porekla, a uvodi nove rizike koji pogađaju upravo osobe u postupku. Zato je važno da se o svemu odlučuje otvoreno, uz punu obaveštenost javnosti i puno poštovanje prava.

Ukoliko Vas interesuje da se detaljnije upoznate sa ovom temom, preuzmite objašnjenje na stranici Publikacije.