Svet se globalno suočava sa masovnim migracijama, a prema proceni UNHCR-a, intenzitet migracija četiri puta je veći nego pre deset godina. Sa porastom broja izbeglica i migranata širom sveta, sve su učestaliji ksenofobični stavovi u javnom prostoru, govor mržnje, kao i diskriminatorno izveštavanje o migrantskim temama. Ovakva praksa nije zaobišla ni Srbiju.
Otvarajući konferenciju o izveštavanju o izbeglicama i migrantima ”Laka meta za teške reči”, Ljubimka Mitrović, stručnjakinja za zaštitu izbeglica u kancelariji UNHCR-a u Srbiji naglasila je da danas u svetu ima 80 miliona prinudno raseljenih ljudi i 26 miliona izbeglica, najviše nakon Drugog svetskog rata, i dodala da je za UNHCR pitanje suzbijanje ksenofobije, rasizma i diskriminacije vrlo važno, pre svega zbog toga što se ove pojave smatraju glavnim uzročnicima prinudnog raseljavanja.
Direktor IDEAS-a Marko Milanović istakao je zabrinjavajuće nalaze istraživanja o ksenofobiji koje će uskoro biti predstavljeno, a to je da čak 42% građana i građanki Srbije ima negativan odnos prema izbeglicama i migrantima, a 58% studenata.
”Upravo ti mladi ljudi će u budućnosti raditi u institucijama i različitim organizacijama koje pružaju podršku izbeglicama i migrantima i to je ono što nas posebno zabrinjava”, upozorio je Milanović.
Iako su mediji u početku izbegličke krize 2015. godine uglavnom izveštavali objektivno, dok je ton bio neutralan, pet godina kasnije ta neutralnost prerasla je u sve češće ignorisanje ili izveštavanje isključivo kada su izbeglice i migranti opravdano ili neopravdano povezivani sa nekim počinjenim krivičnim delom, navela je viša savetnica za javne politike u IDEAS-u Tamara Vlaškalin. Ona je dodala da u javnom prostoru izostaju afirmativni tekstovi i medijski prilozi koji promovišu i podstiču integraciju. Predstavljajući analizu ”Oni i mi – (de)konstrukcija straha, Vlaškalin je ukazala na najčešće netačne informacije i predrasude o ovoj društvenoj grupi: da izbeglice i migranti žele masovno da nasele i islamizuju Srbiju, da su pretnja za našu kulturu i identitet, da šire neizlečive zarazne bolesti, ali i da su opasni po bezbednost lokalnog stanovništva.
Relja Pantić, šef odseka za postupanje po pritužbama u javnom sektoru Poverenika za zaštitu ravnopravnosti podsetio je na istraživanje iz 2019. godine koje je sprovela ova institucija, a koje ukazuje da je socijalna distanca prema izbeglicama i migrantima izuzetno visoka, što se odražava i na prikaz ove društvene grupe u medijima i na socijalnim mrežama.
”Oko 48% ispitanih građana i građanki Srbije ne želi da oni ili njihova deca budu u braku sa migrantima, 36% ne želi da se druži sa migrantima, 37% ne želi da migranti stalno žive u Srbiji, 38% ne želi da im migranti budu komšije, dok 31% ne želi da im budu saradnici na poslu”, naveo je Pantić.
Predstavnica za medije UNHCR-a Mirjana Milenkovski ocenila je da su na početku izbegličke krize 2015. i 2016. godine mediji izveštavali prilično objektivno, te da je preovlađivao jedan pozitivan, čak i afirmativan ton u javnom prostoru.
”Od trenutka kada je zatvorena balkanska ruta, na pojedinim portalima i na društvenim mrežama primećuje se zaokret. Pojavljuju se tekstovi koji izbeglice prikazuju kao opasnost po bezbednost građana, opasnost po zdravlje lokalnog stanovništva… Čini mi se da je sve kulminiralo prošle godine, u predizbornom periodu, gde smo videli jednu poplavu lažnih vesti, poluistina, neproverenih informacija, apsurdnih teorija”, rekla je Milenkovski i dodala da su takve informacije pre svega bile prisutne u grupama na društvenim mrežama koje su uspele da okupe i po 300.000 članova.
Novinarka i autorka dokumentarnog filma ”Pushback i opasne igre” Bojana Lekić istakla je da sadržaj koji se plasira iz efemernih medija i sa društvenih mreža, na žalost, dosta vlada, ali da je važnije kako izveštavaju mainstream mediji, pre svega nacionalne televizije i dnevne novine jer se ”kreiranje javnog mnjenja radi upravo preko glavnih medija”. Ona je istakla da se protiv dezinformacija treba boriti informacijama, a da bismo do toga došli potrebno je definisati temu i adresirati pitanja na prave adrese.
”Važno je reći i kada sa tih adresa nismo dobili odgovore. A ako mi nemamo odgovore i pravu vest, nastupiće oni koji imaju lažnu vest”, upozorila je Lekić i dodala da nisu opasnost mediji, nego oni koji zloupotrebljavaju medije tako što rade u njima predstavljajući se kao novinari i urednici, a koji to suštinski nisu, nego su sprovoditelji određenih politika, kao i oni koji te medije koriste kao kanal komunikacije.
Smiljana Milinkov, docentkinja na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, sa odseka za medijske studije primetila je da u medijima izostaju analitički sadržaji i sadržaji u kojima možemo da vidimo da su zaista postavljena prava pitanja nadležnima.
”Izveštavanje se u najvećoj meri zasniva na pukom prenošenju izjava različitih aktera”, zapaža Milinkov i dodaje da su u medijima primetne i opasne strategije, npr. objavljivanje starih vesti o izbeglicama i migrantima kao da su aktuelne ili zastrašivanje – gde su najčešći primeri kako će migranti oženiti Srpkinje ili će naseliti srpska sela.
Pravnik i stručnjak za ljudska prava Nikola Kovačević istakao je da pojedini mediji veoma često manipulišu rečima koje imaju svojevrsnu težinu, kao što je reč ”hapsiti”.
”Kada policija lišava slobode izbeglice koji se nalaze na ulicama, veoma često se pored reči ”hapsiti” u naslovu stavljaju uzvičnici kako bi se čitaoci naveli na misao da se radi o ljudima koji su u tom trenutku počinili neko teško krivično delo. Onda se vest začini slikom ”marice”, policajaca sa dugim cevima, izbeglicama koja su prislonjena uz policijski džip i gde se vidi kako ih policija pretresa…”, navodi Kovačević i dodaje da nema potrebe negovati takvu praksu izveštavanja, ali da nema potrebe ni te ljude lišavati slobode na tako ”spektakularan” način, sa oružjem i čarapama na glavi, nego je dovoljno izbeglice smestiti u autobus i dovesti ih do prvog prihvatnog centra gde ima mesta i gde će imati osnovne uslove za život.
Kovačević je naglasio da svako treba profesionalno da radi svoj posao, i organizacije civilnog društva i mediji i nezavisne institucije, ali i da postoje, na žalost, brojna tela koja danas ćute na opasno delovanje grupa koje krše Krivični zakonik Republike Srbije i ljudska prava izbeglica i migranata, ali i svih koji pokušavaju da ukažu na ovaj problem.
Konferenciju je organizovao Centar za istraživanje i razvoj društva IDEAS u partnerstvu sa Visokim komesarijatom za izbeglice Ujedinjenih nacija (UNHCR).
Otvarajući konferenciju o izveštavanju o izbeglicama i migrantima ”Laka meta za teške reči”, Ljubimka Mitrović, stručnjakinja za zaštitu izbeglica u kancelariji UNHCR-a u Srbiji naglasila je da danas u svetu ima 80 miliona prinudno raseljenih ljudi i 26 miliona izbeglica, najviše nakon Drugog svetskog rata, i dodala da je za UNHCR pitanje suzbijanje ksenofobije, rasizma i diskriminacije vrlo važno, pre svega zbog toga što se ove pojave smatraju glavnim uzročnicima prinudnog raseljavanja.
Direktor IDEAS-a Marko Milanović istakao je zabrinjavajuće nalaze istraživanja o ksenofobiji koje će uskoro biti predstavljeno, a to je da čak 42% građana i građanki Srbije ima negativan odnos prema izbeglicama i migrantima, a 58% studenata.
”Upravo ti mladi ljudi će u budućnosti raditi u institucijama i različitim organizacijama koje pružaju podršku izbeglicama i migrantima i to je ono što nas posebno zabrinjava”, upozorio je Milanović.
Iako su mediji u početku izbegličke krize 2015. godine uglavnom izveštavali objektivno, dok je ton bio neutralan, pet godina kasnije ta neutralnost prerasla je u sve češće ignorisanje ili izveštavanje isključivo kada su izbeglice i migranti opravdano ili neopravdano povezivani sa nekim počinjenim krivičnim delom, navela je viša savetnica za javne politike u IDEAS-u Tamara Vlaškalin. Ona je dodala da u javnom prostoru izostaju afirmativni tekstovi i medijski prilozi koji promovišu i podstiču integraciju. Predstavljajući analizu ”Oni i mi – (de)konstrukcija straha, Vlaškalin je ukazala na najčešće netačne informacije i predrasude o ovoj društvenoj grupi: da izbeglice i migranti žele masovno da nasele i islamizuju Srbiju, da su pretnja za našu kulturu i identitet, da šire neizlečive zarazne bolesti, ali i da su opasni po bezbednost lokalnog stanovništva.
Relja Pantić, šef odseka za postupanje po pritužbama u javnom sektoru Poverenika za zaštitu ravnopravnosti podsetio je na istraživanje iz 2019. godine koje je sprovela ova institucija, a koje ukazuje da je socijalna distanca prema izbeglicama i migrantima izuzetno visoka, što se odražava i na prikaz ove društvene grupe u medijima i na socijalnim mrežama.
”Oko 48% ispitanih građana i građanki Srbije ne želi da oni ili njihova deca budu u braku sa migrantima, 36% ne želi da se druži sa migrantima, 37% ne želi da migranti stalno žive u Srbiji, 38% ne želi da im migranti budu komšije, dok 31% ne želi da im budu saradnici na poslu”, naveo je Pantić.
Predstavnica za medije UNHCR-a Mirjana Milenkovski ocenila je da su na početku izbegličke krize 2015. i 2016. godine mediji izveštavali prilično objektivno, te da je preovlađivao jedan pozitivan, čak i afirmativan ton u javnom prostoru.
”Od trenutka kada je zatvorena balkanska ruta, na pojedinim portalima i na društvenim mrežama primećuje se zaokret. Pojavljuju se tekstovi koji izbeglice prikazuju kao opasnost po bezbednost građana, opasnost po zdravlje lokalnog stanovništva… Čini mi se da je sve kulminiralo prošle godine, u predizbornom periodu, gde smo videli jednu poplavu lažnih vesti, poluistina, neproverenih informacija, apsurdnih teorija”, rekla je Milenkovski i dodala da su takve informacije pre svega bile prisutne u grupama na društvenim mrežama koje su uspele da okupe i po 300.000 članova.
Novinarka i autorka dokumentarnog filma ”Pushback i opasne igre” Bojana Lekić istakla je da sadržaj koji se plasira iz efemernih medija i sa društvenih mreža, na žalost, dosta vlada, ali da je važnije kako izveštavaju mainstream mediji, pre svega nacionalne televizije i dnevne novine jer se ”kreiranje javnog mnjenja radi upravo preko glavnih medija”. Ona je istakla da se protiv dezinformacija treba boriti informacijama, a da bismo do toga došli potrebno je definisati temu i adresirati pitanja na prave adrese.
”Važno je reći i kada sa tih adresa nismo dobili odgovore. A ako mi nemamo odgovore i pravu vest, nastupiće oni koji imaju lažnu vest”, upozorila je Lekić i dodala da nisu opasnost mediji, nego oni koji zloupotrebljavaju medije tako što rade u njima predstavljajući se kao novinari i urednici, a koji to suštinski nisu, nego su sprovoditelji određenih politika, kao i oni koji te medije koriste kao kanal komunikacije.
Smiljana Milinkov, docentkinja na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, sa odseka za medijske studije primetila je da u medijima izostaju analitički sadržaji i sadržaji u kojima možemo da vidimo da su zaista postavljena prava pitanja nadležnima.
”Izveštavanje se u najvećoj meri zasniva na pukom prenošenju izjava različitih aktera”, zapaža Milinkov i dodaje da su u medijima primetne i opasne strategije, npr. objavljivanje starih vesti o izbeglicama i migrantima kao da su aktuelne ili zastrašivanje – gde su najčešći primeri kako će migranti oženiti Srpkinje ili će naseliti srpska sela.
Pravnik i stručnjak za ljudska prava Nikola Kovačević istakao je da pojedini mediji veoma često manipulišu rečima koje imaju svojevrsnu težinu, kao što je reč ”hapsiti”.
”Kada policija lišava slobode izbeglice koji se nalaze na ulicama, veoma često se pored reči ”hapsiti” u naslovu stavljaju uzvičnici kako bi se čitaoci naveli na misao da se radi o ljudima koji su u tom trenutku počinili neko teško krivično delo. Onda se vest začini slikom ”marice”, policajaca sa dugim cevima, izbeglicama koja su prislonjena uz policijski džip i gde se vidi kako ih policija pretresa…”, navodi Kovačević i dodaje da nema potrebe negovati takvu praksu izveštavanja, ali da nema potrebe ni te ljude lišavati slobode na tako ”spektakularan” način, sa oružjem i čarapama na glavi, nego je dovoljno izbeglice smestiti u autobus i dovesti ih do prvog prihvatnog centra gde ima mesta i gde će imati osnovne uslove za život.
Kovačević je naglasio da svako treba profesionalno da radi svoj posao, i organizacije civilnog društva i mediji i nezavisne institucije, ali i da postoje, na žalost, brojna tela koja danas ćute na opasno delovanje grupa koje krše Krivični zakonik Republike Srbije i ljudska prava izbeglica i migranata, ali i svih koji pokušavaju da ukažu na ovaj problem.
Konferenciju je organizovao Centar za istraživanje i razvoj društva IDEAS u partnerstvu sa Visokim komesarijatom za izbeglice Ujedinjenih nacija (UNHCR).