Živeti u zajednici znači biti uključen u sve aktivnosti, uz puno poštovanje ljudskih prava, pre svega principa jednakosti i nediskriminacije, a ne samo biti prisutan. Međutim, stvarnost nas često demantuje jer su pojedinci i osetljive grupe, poput osoba sa invaliditetom često izložene diskriminaciji, socijalnoj i ekonomskoj isključenosti, kao i siromaštvu. Posebno osetljivu grupu čine deca i mladi sa invaliditetom jer se u svojim lokalnim sredinama ne susreću samo sa nepristupačnim objektima, nego neretko i sa predrasudama i nedostatkom podrške da se obrazuju, edukuju, druže i kvalitetno provode slobodno vreme.
Koliko je inkluzija važna, prepoznala je organizacija Okular iz Ćićevca. Ovo udruženje fokusirano je na jačanje društvenog aktivizma dece i mladih i unapređenje života u zajednici kroz rad u oblastima edukacije, obrazovanja, ljudskih prava, socijalne inkluzije, aktivizma i volonterizma. Ali ono što izdvaja ovu organizacijuod većine drugih je što se kroz sve svoje aktivnosti zalaže za razvijanje inkluzivnih programa za mlade u zajednici. Oni se zalažu za puno učešće dece i mladih i uspešno kroz svoje aktivnosti pokazuju kako mladi sami svojim zalaganjem ruše prepreke koje su diskriminatorni stavovi i predrasude ugradili u odnos sugrađana prema njima.
”Mi smo mala opština koja ima svega 5.000 stanovnika i imamo oko tridesetoro dece i mladih sa različitim oblicima invaliditeta. Ova deca dolaze na sve naše aktivnosti i učestvuju u radu organizacije potpuno ravnopravno. Mi smo odlučili da ne kreiramo programe koji su namenjeni samo deci i mladima sa invaliditetom, nego da apsolutno sve aktivnosti budu inkluzivne. Imali smo više projekata pomoću kojih smo prikupljali sredstva, pa smo uz pomoć tih sredstava opremali prostor i nazvali ga Inkluzivna kuća za decu i mlade”, kaže Aleksandra Milutinović, osnivačica i predsednica ovog udruženja.
Inkluzivna kuća za decu i mlade nastala je 2019. godine kao rezultat dva projekta i postala je održivo mesto u kojem se realizuju različite edukativne i rekreativne aktivnosti za decu.
”U okviru Inkluzivne kuće za decu i mlade, ove godine uspostavili smo i uslugu socijalne zaštite Inkluzivni klub za mlade. Cilj nam je da ova usluga okupi adolescente i mlade sa invaliditetom ili mentalnim smetnjama i njihove vršnjake bez invaliditeta ili mentalnih smetnji. To je mesto gde svi dolaze da se bave zabavnim, kulturnim, kreativnim, edukativnim i sportskim aktivnostima”, objasnila je osnivačica i predsednica Okulara. Ona je dodala da je usluga u fazi pilotiranja i da je prati kampanja javnog zagovaranja kako bi postala održiva.
”Kroz zajednički rad i međusobnu ispomoć nestaju predrasude i barijere koje mladi iz obe grupe imaju jedni prema drugima. Kada se zaista upoznamo, sve razlike postaju nevažne, a opstaje samo zajedničko interesovanje, prihvatanje i zadovoljstvo zajedničkim radom i ostvarenim rezultatima”, naglasila je Aleksandra.
Prema njenim rečima, svi članovi Inkluzivnog kluba šalju zajednici poruku jednakosti, zadovoljstva u zajedničkom radu i druženju i podižu svest o tome šta se sve može kada svi radimo zajedno. Takođe, Inkluzivni klub za mlade doprinosi unapređenju socijalne inkluzije dece i mladih sa invaliditetom ili mentalnim teškoćama, ali i pruža podršku porodicama i prevenira institucionalizaciju na teritoriji opštine Ćićevac.
”Kad kažem da su sve naše aktivnosti inkluzivne, to ne znači da su mladi sa invaliditetom samo prisutni na nekim radionicama i dešavanjima. Sva deca rade potpuno iste stvari. Razlikuju se samo načini na koji će da se izraze. Bez obzira da li je u pitanju radionica društvenih igara ili nešto ozbiljnije, kao što je na primer trening za razvoj omladinskih politika. Mladi sa invaliditetom su uvek aktivni učesnici. Dešavalo se da nekada imamo osobu koja ne može da čita ili piše, ali može da se verbalno izrazi i onda komuniciramo na taj način. Nastojimo da svaku aktivnost prilagođavamo učesnicima”, objašnjava Aleksandra.
”Na primer, ako je zadatak na kreativnoj radionici da se opiše osoba kojoj se divimo, neko može da nacrta tu osobu, neko da napiše, dok će neko treći govoriti o toj osobi. Različitost postaje uobičajena i zabavna i uči nas toleranciji i prihvatanju.”
Deca su uvek iskrena, pa priznaju da u Inkluzivnoj kući ponekad više vole samo da se igraju i druže, nego da uče.
”Ovde ima soka i tu su mi drugari. Lepo mi je i srećan sam. Ovde imamo Igre bez granica”, kratko je svoje utiske podelio jedanaestogodišnji Mladen.
Okular neguje inkluzivni pristup ne samo kada je u pitanju učešće dece i mladih sa invaliditetom na radionicama, treninzima i slično, nego i kada je u pitanju osmišljavanje projekata i programa, učestvovanje u kreiranju omladinskih politika, jačanje aktivizma na delu…
”Zapravo, sada mladi sami kreiraju i pišu projekte. Oni odlično sarađuju, međusobno se uvažavaju i uopšte nije bitno da li neko ima invaliditet ili ne. Evo, uskoro ćemo imati jedan feministički seminar gde su se prijavile dve devojke sa invaliditetom”, dala je primer je Aleksandra.
”Uvek ispitujemo potrebe mladih koji dolaze u Inkluzivnu kuću pre nego što osmislimo neku aktivnost. Nedavno su mladi sa smetnjama u razvoju predložili da ih vodimo u kafić. Mi smo ih prvo pitali šta ćemo tamo, jer u Inkluzivnoj kući imamo sokove, ali smo dobili odgovor da mnogi od njih zapravo nikad nisu bili u kafiću. I onda smo zajedno otišli. Neki su tada, sa 18 i više godina, prvi put ušli u kafić.”
Svoj prvi odlazak u kafić opisala je i Nada, dvadesettrogodišnja devojka koja nikada ranije nije bila u kafiću.
”Tako je bilo super. Bili smo svi mi, a bilo je i drugih ljudi. Pili smo sokove, razgovarali i smejali smo se… Posle sam svima pričala kako je bilo super. Ja sam rekla da bih, ako može, želela ponovo da idem u kafić i išli smo opet”, ushićeno i kroz osmeh rekla je Nada.
Ideja o osnivanju inkluzivnog udruženja potekla je od nekoliko aktivistkinja koje dele ideje jednakosti, nenasilja, filantropije i ravnopravnosti i koje smatraju da pravo na obrazovanje treba da bude dostupno svima na jednak način. I svi drugi članovi i članice posvećeni su radu sa decom i mladima. Jedan od motiva otvaranja udruženja bila je i svest osnivačica o tome da inkluzivno obrazovanje postoji ”samo na papiru”.
”U školama se sa decom i mladima sa invaliditetom ne radi dovoljno. Na časovima deca samo prepisuju neke sadržaje i uče napamet, i to u zavisnosti od slobodne procene nastavnika šta je koje dete sposobno da nauči. Ta ”procena” najčešće ne odgovara istinskim sposobnostima deteta i uverena sam da ti mladi ljudi mogu mnogo više. Na žalost, i formalno i neformalno obrazovanje za njih praktično ne postoji”, uverenja je predsednica Okulara, inače nastavnica srpskog jezika u jednoj osnovnoj školi.
Kao primer, Aleksandra izdvaja slabovidog momka koji sada studira.
”Nekad ni članovi porodice ne prepoznaju prave sposobnosti svog deteta. To se desilo ovom momku, Nikoli. Roditelji mu nisu dozvoljavali da uči Brajevu azbuku, a u redovnoj školi nije imao priliku da napreduje. Mogao je samo da reprodukuje ono što mu neko drugi pročita ili snimi. Rad sa njim je bio veliki izazov, ali mislim da smo uspeli da mu bar malo pomognemo da postane samostalniji i iskoristi svoje potencijale. Mnogo mu je značilo bavljenje sportskim aktivnostima, jer je tako dokazivao i sebi i drugima da invaliditet ne mora da bude prepreka i razvijao je timski duh. Pisao je i blogove na lokalne teme u okviru projekta ”Aktivni protiv prepreka” i zajednički smo pokušavali da premostimo pritisak sredine ”, podelila je Aleksandra.
Svaki Nikolin uspeh i uspeh druge dece, naveli su članove i članice Okulara da počnu da se bave i opismenjavanjem, pre svega medijskim. Zajednički je stav da ljudi često nemaju gde da se informišu o inkluziji, poštovanju ljudskih prava, ravnopravnosti i brojnim temama koje interesuju mlade. A sve ovo je toliko važno i veliko da zaslužuje da bude dostupno svima. Kako bi zajednici pružili pokaznu vežbu kako treba da izgleda jedan inkluzivni medij, napravili su ga sami. Portal www.neksecujeglas za sada sadrži oko 60 članaka, a za njega piše veliki broj volontera iz cele Srbije, među kojima su i mladi sa invaliditetom.
”Snimali su me kamerom i sad mi se sviđa da budem voditeljka i novinarka. Počela sam da pišem za sajt i uvek razmišljam o tome šta bih mogla da pišem”, kaže osamnaestogodišnja Danica i naglašava da je ponosna što su joj ljudi rekli da su njeni blogovi jako dobri.
Predsednica Okulara se nadovezala da za njihov sajt i portal mogu da pišu svi i svi koji dele iste vrednosti su dobrodošli.
Udruženje Okular postoji od 2015. godine i sada ima skoro 40 članova, od kojih je 90 odsto mladih, dok Odbor udruženja čine dve trećine mladih od 15 do 30 godina. Okular je aktivna članica Krovne organizacije mladih Srbije (KOMS), Mreže organizacija za decu Srbije (MODS) i Nacionalne asocijacije praktičara/ki omladinskog rada (NAPOR). Pored Inkluzivne kuće za decu i mlade i Inkluzivnog kluba, svi članovi i članice s ponosom izdvajaju otvaranje prvog inkluzivnog igrališta u Srbiji – ”Igralište mojih snova” gde, kada god svratite u Ćićevac, možete čuti dečju graju i videti da, kada se deci i mladima ponude prave vrednosti, predrasude ne postoje!
Reportaža je deo projekta “Unapređenje informisanosti i pristupa pravima osoba sa invaliditetom kroz upotrebu IKT” koji realizuje Centar za istraživanje i razvoj društva IDEAS u saradnji sa Ministarstvom za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja na nivou cele Srbije. Našu kampanju MOJA PRAVA MOJE SVE zapratite i na društvenim mrežama Instagram @_moje.sve i Facebook @prati.moje.sve.
*Imena dece koja se pominju u tekstu su promenjena u cilju zaštite njihovog identiteta.
Koliko je inkluzija važna, prepoznala je organizacija Okular iz Ćićevca. Ovo udruženje fokusirano je na jačanje društvenog aktivizma dece i mladih i unapređenje života u zajednici kroz rad u oblastima edukacije, obrazovanja, ljudskih prava, socijalne inkluzije, aktivizma i volonterizma. Ali ono što izdvaja ovu organizacijuod većine drugih je što se kroz sve svoje aktivnosti zalaže za razvijanje inkluzivnih programa za mlade u zajednici. Oni se zalažu za puno učešće dece i mladih i uspešno kroz svoje aktivnosti pokazuju kako mladi sami svojim zalaganjem ruše prepreke koje su diskriminatorni stavovi i predrasude ugradili u odnos sugrađana prema njima.
”Mi smo mala opština koja ima svega 5.000 stanovnika i imamo oko tridesetoro dece i mladih sa različitim oblicima invaliditeta. Ova deca dolaze na sve naše aktivnosti i učestvuju u radu organizacije potpuno ravnopravno. Mi smo odlučili da ne kreiramo programe koji su namenjeni samo deci i mladima sa invaliditetom, nego da apsolutno sve aktivnosti budu inkluzivne. Imali smo više projekata pomoću kojih smo prikupljali sredstva, pa smo uz pomoć tih sredstava opremali prostor i nazvali ga Inkluzivna kuća za decu i mlade”, kaže Aleksandra Milutinović, osnivačica i predsednica ovog udruženja.
Inkluzivna kuća za decu i mlade nastala je 2019. godine kao rezultat dva projekta i postala je održivo mesto u kojem se realizuju različite edukativne i rekreativne aktivnosti za decu.
”U okviru Inkluzivne kuće za decu i mlade, ove godine uspostavili smo i uslugu socijalne zaštite Inkluzivni klub za mlade. Cilj nam je da ova usluga okupi adolescente i mlade sa invaliditetom ili mentalnim smetnjama i njihove vršnjake bez invaliditeta ili mentalnih smetnji. To je mesto gde svi dolaze da se bave zabavnim, kulturnim, kreativnim, edukativnim i sportskim aktivnostima”, objasnila je osnivačica i predsednica Okulara. Ona je dodala da je usluga u fazi pilotiranja i da je prati kampanja javnog zagovaranja kako bi postala održiva.
”Kroz zajednički rad i međusobnu ispomoć nestaju predrasude i barijere koje mladi iz obe grupe imaju jedni prema drugima. Kada se zaista upoznamo, sve razlike postaju nevažne, a opstaje samo zajedničko interesovanje, prihvatanje i zadovoljstvo zajedničkim radom i ostvarenim rezultatima”, naglasila je Aleksandra.
Prema njenim rečima, svi članovi Inkluzivnog kluba šalju zajednici poruku jednakosti, zadovoljstva u zajedničkom radu i druženju i podižu svest o tome šta se sve može kada svi radimo zajedno. Takođe, Inkluzivni klub za mlade doprinosi unapređenju socijalne inkluzije dece i mladih sa invaliditetom ili mentalnim teškoćama, ali i pruža podršku porodicama i prevenira institucionalizaciju na teritoriji opštine Ćićevac.
”Kad kažem da su sve naše aktivnosti inkluzivne, to ne znači da su mladi sa invaliditetom samo prisutni na nekim radionicama i dešavanjima. Sva deca rade potpuno iste stvari. Razlikuju se samo načini na koji će da se izraze. Bez obzira da li je u pitanju radionica društvenih igara ili nešto ozbiljnije, kao što je na primer trening za razvoj omladinskih politika. Mladi sa invaliditetom su uvek aktivni učesnici. Dešavalo se da nekada imamo osobu koja ne može da čita ili piše, ali može da se verbalno izrazi i onda komuniciramo na taj način. Nastojimo da svaku aktivnost prilagođavamo učesnicima”, objašnjava Aleksandra.
”Na primer, ako je zadatak na kreativnoj radionici da se opiše osoba kojoj se divimo, neko može da nacrta tu osobu, neko da napiše, dok će neko treći govoriti o toj osobi. Različitost postaje uobičajena i zabavna i uči nas toleranciji i prihvatanju.”
Deca su uvek iskrena, pa priznaju da u Inkluzivnoj kući ponekad više vole samo da se igraju i druže, nego da uče.
”Ovde ima soka i tu su mi drugari. Lepo mi je i srećan sam. Ovde imamo Igre bez granica”, kratko je svoje utiske podelio jedanaestogodišnji Mladen.
Okular neguje inkluzivni pristup ne samo kada je u pitanju učešće dece i mladih sa invaliditetom na radionicama, treninzima i slično, nego i kada je u pitanju osmišljavanje projekata i programa, učestvovanje u kreiranju omladinskih politika, jačanje aktivizma na delu…
”Zapravo, sada mladi sami kreiraju i pišu projekte. Oni odlično sarađuju, međusobno se uvažavaju i uopšte nije bitno da li neko ima invaliditet ili ne. Evo, uskoro ćemo imati jedan feministički seminar gde su se prijavile dve devojke sa invaliditetom”, dala je primer je Aleksandra.
”Uvek ispitujemo potrebe mladih koji dolaze u Inkluzivnu kuću pre nego što osmislimo neku aktivnost. Nedavno su mladi sa smetnjama u razvoju predložili da ih vodimo u kafić. Mi smo ih prvo pitali šta ćemo tamo, jer u Inkluzivnoj kući imamo sokove, ali smo dobili odgovor da mnogi od njih zapravo nikad nisu bili u kafiću. I onda smo zajedno otišli. Neki su tada, sa 18 i više godina, prvi put ušli u kafić.”
Svoj prvi odlazak u kafić opisala je i Nada, dvadesettrogodišnja devojka koja nikada ranije nije bila u kafiću.
”Tako je bilo super. Bili smo svi mi, a bilo je i drugih ljudi. Pili smo sokove, razgovarali i smejali smo se… Posle sam svima pričala kako je bilo super. Ja sam rekla da bih, ako može, želela ponovo da idem u kafić i išli smo opet”, ushićeno i kroz osmeh rekla je Nada.
Ideja o osnivanju inkluzivnog udruženja potekla je od nekoliko aktivistkinja koje dele ideje jednakosti, nenasilja, filantropije i ravnopravnosti i koje smatraju da pravo na obrazovanje treba da bude dostupno svima na jednak način. I svi drugi članovi i članice posvećeni su radu sa decom i mladima. Jedan od motiva otvaranja udruženja bila je i svest osnivačica o tome da inkluzivno obrazovanje postoji ”samo na papiru”.
”U školama se sa decom i mladima sa invaliditetom ne radi dovoljno. Na časovima deca samo prepisuju neke sadržaje i uče napamet, i to u zavisnosti od slobodne procene nastavnika šta je koje dete sposobno da nauči. Ta ”procena” najčešće ne odgovara istinskim sposobnostima deteta i uverena sam da ti mladi ljudi mogu mnogo više. Na žalost, i formalno i neformalno obrazovanje za njih praktično ne postoji”, uverenja je predsednica Okulara, inače nastavnica srpskog jezika u jednoj osnovnoj školi.
Kao primer, Aleksandra izdvaja slabovidog momka koji sada studira.
”Nekad ni članovi porodice ne prepoznaju prave sposobnosti svog deteta. To se desilo ovom momku, Nikoli. Roditelji mu nisu dozvoljavali da uči Brajevu azbuku, a u redovnoj školi nije imao priliku da napreduje. Mogao je samo da reprodukuje ono što mu neko drugi pročita ili snimi. Rad sa njim je bio veliki izazov, ali mislim da smo uspeli da mu bar malo pomognemo da postane samostalniji i iskoristi svoje potencijale. Mnogo mu je značilo bavljenje sportskim aktivnostima, jer je tako dokazivao i sebi i drugima da invaliditet ne mora da bude prepreka i razvijao je timski duh. Pisao je i blogove na lokalne teme u okviru projekta ”Aktivni protiv prepreka” i zajednički smo pokušavali da premostimo pritisak sredine ”, podelila je Aleksandra.
Svaki Nikolin uspeh i uspeh druge dece, naveli su članove i članice Okulara da počnu da se bave i opismenjavanjem, pre svega medijskim. Zajednički je stav da ljudi često nemaju gde da se informišu o inkluziji, poštovanju ljudskih prava, ravnopravnosti i brojnim temama koje interesuju mlade. A sve ovo je toliko važno i veliko da zaslužuje da bude dostupno svima. Kako bi zajednici pružili pokaznu vežbu kako treba da izgleda jedan inkluzivni medij, napravili su ga sami. Portal www.neksecujeglas za sada sadrži oko 60 članaka, a za njega piše veliki broj volontera iz cele Srbije, među kojima su i mladi sa invaliditetom.
”Snimali su me kamerom i sad mi se sviđa da budem voditeljka i novinarka. Počela sam da pišem za sajt i uvek razmišljam o tome šta bih mogla da pišem”, kaže osamnaestogodišnja Danica i naglašava da je ponosna što su joj ljudi rekli da su njeni blogovi jako dobri.
Predsednica Okulara se nadovezala da za njihov sajt i portal mogu da pišu svi i svi koji dele iste vrednosti su dobrodošli.
Udruženje Okular postoji od 2015. godine i sada ima skoro 40 članova, od kojih je 90 odsto mladih, dok Odbor udruženja čine dve trećine mladih od 15 do 30 godina. Okular je aktivna članica Krovne organizacije mladih Srbije (KOMS), Mreže organizacija za decu Srbije (MODS) i Nacionalne asocijacije praktičara/ki omladinskog rada (NAPOR). Pored Inkluzivne kuće za decu i mlade i Inkluzivnog kluba, svi članovi i članice s ponosom izdvajaju otvaranje prvog inkluzivnog igrališta u Srbiji – ”Igralište mojih snova” gde, kada god svratite u Ćićevac, možete čuti dečju graju i videti da, kada se deci i mladima ponude prave vrednosti, predrasude ne postoje!
Reportaža je deo projekta “Unapređenje informisanosti i pristupa pravima osoba sa invaliditetom kroz upotrebu IKT” koji realizuje Centar za istraživanje i razvoj društva IDEAS u saradnji sa Ministarstvom za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja na nivou cele Srbije. Našu kampanju MOJA PRAVA MOJE SVE zapratite i na društvenim mrežama Instagram @_moje.sve i Facebook @prati.moje.sve.
*Imena dece koja se pominju u tekstu su promenjena u cilju zaštite njihovog identiteta.