Hiljade kilometara u nogama, spavanje pod vedrim nebom, nasilje, glad, umor, ali i strah od nepoznatog, deo je svakodnevice većine izbeglica, ali najteži ožiljci ostaju na dušama onih najranjivijih – dece, žena i ljudi narušenog zdravlja. Pored obezbeđivanja osnovnih uslova za dostojanstven život, ovim ljudima potrebna je, često više od bilo čega, topla reč, podrška i uteha. Starateljka Jovana Ivanković i socijalna terenska radnica Marija Golubović posvećene su poslu za koji nije dovoljno samo adekvatno obrazovanje ili radno iskustvo. Za njihov posao neophodno je beskonačno razumevanje najtananijih emocija ljudi čiji životi mogu ispisati stranice najpotresnijih romana.
Piše: Tamara Vlaškalin, viša savetnica za javne politike, IDEAS
Progoni, ratovi, ekstremno siromaštvo, trgovina ljudima i kršenje osnovnih ljudskih prava naterali su stotine hiljada izbeglica sa Bliskog istoka i iz Afrike da krenu na neizvestan put. Hiljade kilometara u nogama, spavanje pod vedrim nebom, nasilje, glad, umor, ali i strah od nepoznatog, deo je svakodnevice većine od njih, ali najteži ožiljci ostaju na dušama onih najranjivijih – dece, žena i ljudi narušenog zdravlja. Pored krova nad glavom, redovnih obroka, odeće, obuće i drugih osnovnih životnih potrepština, ovim ljudima potrebna je, često više od bilo čega, topla reč, podrška i uteha. Starateljka Jovana Ivanković i socijalna terenska radnica Marija Golubović posvećene su poslu za koji nije dovoljno samo adekvatno obrazovanje ili radno iskustvo. Za njihov posao neophodno je beskonačno razumevanje najtananijih emocija ljudi čiji životi mogu ispisati stranice najpotresnijih romana.
”Često me ljudi pitaju čime se ja zapravo bavim i odgovor nije nimalo lak. Najkraće, moj posao je da budem spona između prihvatnog centra i institucija socijalne zaštite kako bismo što bolje zbrinuli ljude. Redovno odlazim u kamp, dobijam informacije od Komesarijata, sagledavam probleme i izazove, razgovaram sa zaposlenima i korisnicima… Mi smo takoreći socijalni radnici na terenu. Mnogo mi znači što moje kolege u centru za socijalni rad imaju poverenje u mene i moje izveštaje. Posle zajednički odlučujemo šta je najbolje uraditi za korisnika. Najveći uticaj šta će se desiti sa korisnicima, pre svega sa decom, imaju upravo terenski radnici”, opisuje svoj posao Marija Golubović, po obrazovanju master sociologije koja je prošle godine počela da radi pri centru za socijalni rad u Beloj Palanci.
Odmah na početku razgovora, Marija napominje da život izbeglica, šta se sa njima zbiva i kako oni žive kod nas još uvek mediji nisu na adekvatan način preneli široj javnosti, te je i sama bila pozitivno iznenađena hrabrošću i dobrotom mnogih ljudi koji su silom prilike dospeli u Srbiju. Zato je raduje mogućnost da svoje utiske podeli kako sa porodicom i prijateljima, tako i sa svakim ko bude čitao ove redove.
Starateljka Jovana Ivanković priznaje da se, pre početka bavljenja ovim poslom, u Šapcu gotovo nikada nije susretala sa izbeglicama i migrantima. Posao je odveo u Loznicu i trenutno pod starateljstvom ima petoro dece izbeglica bez pratnje – tri devojčice i dvojicu dečaka, svi tinejdžerskog uzrasta.
”Svaki radni dan mi je drugačiji. I mi staratelji, kao i roditelji, susrećemo se sa brojnim pitanjima dece. Radoznali su i uvek imaju neke zanimljive situacije koje su im se desile u toku dana, u školi, u kući u kojoj žive…”, kaže Jovana ističući odgovornost koju oseća prema svakom od njih.
”Svi pohađaju srednju školu i dobri su đaci. Izgledaju prilično srećno kada polaze u školu. Za njih je sreća sve ono što je za našu decu normalno, čak i naporno. Kažu da ih najviše raduje druženje sa vršnjacima. Bila sam ponosna kada me je razredna devojčice koja pohađa medicinsku školu zvala i pohvalila je za pokazano znanje i aktivnost na stručnim predmetima. a za koje je dobila i aplauz drugara iz razreda. Ipak, priznajem da sam najviše ponosna što su sve to lepo vaspitana, pametna i dobra deca”, s osmehom priča Jovana.
Jovana i Marija ističu da su deca neretko bila primorana da napuste svoje zemlje porekla pokušavajući da spasu gole živote i pobegnu od ekstremnog siromaštva, ali i od brutalnosti pojedinih članova svojih porodica.
”Bila sam starateljka devojčici koju je, nakon majčine smrti, otac ispisao iz škole i prodao nepoznatom čoveku. Dečaku iz Afrike su pripadnici Boko Harama ubili oca i brata, pa ga je majka, uprkos njegovom opiranju, poslala na izbeglički put. Drugi dečak je zbog loše bezbednosne situacije i ekstremnog siromaštva pobegao iz Pakistana”, priča nam starateljka Jovana o razlozima izbeglištva dece koja su na neizvestan put krenula potpuno sama.
”Najjači utisak ostavila su mi polubraća kojima je otac poginuo, a sa majkom i ostalom braćom su izgubili kontakt. Jedan od njih me je zamolio da mu pomognem da dobije medicinsku pomoć. Ja sam ga pitala da li je pretučen na putu ili se povredio dok se probijao kroz nepristupačna područja, što se često dešava, a on mi je odgovorio da ima povrede od eksplozije bombe. To je taj sudar sa realnošću i trenutak kada shvatite kroz šta sve ta deca prolaze”, s bolom u glasu nadovezala se terenska radnica Marija i dodala da, uprkos svemu, ovi mladi ljudi nisu izgubili nadu da ih negde čeka šansa da započnu novi život.
Marija nikada neće zaboraviti ni jedanaestogodišnjeg dečaka koji je svakodnevno nestrpljivo čekao u kampu i išao za njom želeći da joj pomogne u poslu.
”Strašno je kroz šta je to dete prošlo. Dve godine je putovao sam, a majku je za to vreme video samo na video pozivu. Sve to vas trgne iz ušuškane svakodnevice”, dodala je Marija.
Kako bi dodatno ilustrovala životne teskobe najmlađih izbeglica, starateljka Jovana podelila je sa nama slučaj devojčice koja je živela sa ocem u centru za azil i koja je bila žrtva porodičnog nasilja.
”Nakon prijavljenog nasilja koje je počinio otac, izmestili smo devojčicu u Kuću spasa i mnogo radili sa njom na prevazilaženju trauma. Na žalost, s obzirom da je prihvatni centar gde se nalazio otac bio fizički blizu Kuće, morali smo da joj obezbedimo novi smeštaj u Beogradu. To je za nju bila dodatna trauma, jer joj je bilo teško da napusti porodičnu atmosferu koja se neguje u Kući spasa, ali i drugare koje je stekla. Ipak, njena bezbednost nam je bila na prvom mestu”, objašnjava starateljka uz napomenu da je, u skladu sa željom devojčice, pokrenuta procedura za vraćanje u zemlju porekla jer se tamo nalazi majčina rodbina koja želi da joj pruži toplinu doma.
Zahvaljujući ljudima kojima je i profesionalno i životno opredeljenje, poput Jovane i Marije, pružanje pomoći onima kojima je pomoć najpotrebnija, veliki broj dece dobija šansu da se vrati u zagrljaj najbližih ili pomoć da život nastave u Srbiji i izrastu u dobre i plemenite ljude.
”Trenutno sam starateljka dvema devojčicama iz Afrike kojima se majka nalazi u Francuskoj i prošle godine smo započeli proceduru spajanja porodice. One su put Francuske krenule sa tetkom, koja je u međuvremenu preminula. Francuska vlada je odobrila spajanje porodice i sledeći korak je dobijanje vize. Unapred se radujem momentu kada će devojčice biti u zagrljaju svoje majke”, s optimizmom u glasu priča starateljka devojčica, ali dodaje da već razmišljaju kako pomoći njihovoj drugarici koja ostaje u Kući spasa i kojoj će biti sigurno potrebna dodatna psihološka podrška.
Jovana ističe da ima i dece, poput jednog tinejdžera iz Afrike, koji žele da nastave život u Srbiji.
”Deca se lakše integrišu u naše društvo. Bave se sportom, idu na zumbu, druže se, uče, informišu…”, objašnjava starateljka i daje primer dečaka koji je talentovan za fudbal, ide u školu, trenira i ima mnogo prijatelja i van kuće u kojoj živi.
Kompleksnost posla staratelja i terenskih radnika najbolje se vidi u radu sa korisnicima iz posebno ranjivih kategorija, kao što su izbeglice koji se suočavaju sa teškim zdravstvenim problemima. Terenska radnica Marija Golubović izdvaja upravo jedan takav slučaj.
”Reč je o punoletnom izbeglici koji je, nakon dužeg boravka u Nemačkoj, zbog prirode svoje bolesti, lutajući stigao do Srbije gde ga je policija smestila u prihvatni centar. Nakon lekarskih pregleda saznali smo da boluje od šizofrenije. Otežavajuća okolnost je bila što se radi o punoletnoj osobi i mi nemamo jasnu regulativu šta učiniti u takvoj situaciji. Bez obzira na prepreke, nama je jedini prioritet bio da damo sve od sebe da na najbolji način zbrinemo ovog čoveka, da mu pružimo zdravstvenu negu, obezbedimo terapiju, ali i da učinimo sve kako bi se vratio u Nemačku gde mu se nalazi majka koja želi da brine o njemu”, o kompleksnom slučaju iz svoje prakse priča terenska radnica Marija.
Ona naglašava da je čovek trenutno na lečenju u jednoj psihijatrijskoj bolnici i da se traži najbolje rešenje za njegov dalji boravak, jer je prihvatni centar ili bilo koji drugi tip kolektivnog smeštaja neodgovarajući za izbeglice koji boluju od ovakve vrste bolesti.
”Problem je što čovek odbija da prima terapiju i potrebna mu je specifična nega koja uključuje i psihoterapiju. Takođe, otežavajuća okolnost je i jezička barijera. Nadamo se da ćemo sa njegovom majkom, koju smo uspeli da pronađemo putem Instagram profila, naći najbolje rešenje i da ćemo, s obzirom na njen legalni boravak u Nemačkoj, uspeti da ih spojimo”, kaže Marija.
Ona objašnjava i da je razgovor s majkom u početku bio pun nepoverenja jer su joj se, nakon nestanka sina, javili ljudi sa drugog kraja Evrope. Ipak, veoma brzo je stekla poverenje u ceo tim koji radi na zbrinjavanju njenog sina, poslala kompletnu medicinsku dokumentaciju i nedvosmisleno izrazila želju da joj se sin u najkraćem mogućem roku vrati kako bi brinula o njemu.
”Koliko god neko bio punoletan, dete je za majku uvek dete. Čak nas je jednom zamolila da mu obezbedimo ponekad neki slatkiš, jer zna da joj sin voli slatko i pitala da li može da mu pošalje paket”, priča Marija i dodaje da je u radu sa ljudima iz ranjivih grupa jednostavno nemoguće napraviti oštru granicu između posla i privatnog, jer je prirodno da ”proradi” empatija, pogotovo kada se radi o teškim slučajevima koji dugo traju.
I Jovana i Marija dokazuju da je u radu sa ljudima neizostavna – ljubav. I pružena ljubav, kako kažu, uvek im se vraća.
”Mnogo puta su me deca iznenadila nekim lepim gestovima pažnje, ali najviše me obraduju kada mi stave do znanja da su poslušali neki moj savet i zapamtili ono što im govorim. Iako su u tinejdžerskom dobu, oni nisu sasvim tipični tinejdžeri. Prilično su zreli, zaključuje starateljka Jovana, uz opasku da je pubertet nešto što ih, uprkos teškim životnim okolnostima, ipak ne zaobilazi.
”Jednom prilikom mi je štićenik tražio da ga prebacim u drugo odeljenje u školi. Kada sam pitala zašto – odgovorio mi je da u drugom odeljenju ima više devojčica. Tada sam mu objasnila da svi mogu da se druže zajedno u obližnjem parku”, kroz smeh priča Jovana.
Uprkos kulturološkim, verskim i drugim razlikama, i Jovana i Marija saglasne su da prepreka da ljudi prema ljudima budu – ljudi, nema. Zato se trude da kroz razgovor sa svojom okolinom ruše predrasude o izbeglicama i migrantima. Želja im je da se njihov glas daleko čuje kako građani koji nemaju kontakt sa izbeglicama i migrantima svoje stavove ne bi gradili na lažnim vestima, stereotipima, predrasudama i diskriminatornim stavovima pojedinaca na društvenim mrežama i u pojedinim medijima. Njihova poruka je jasna – svi smo mi ljudi – toliko različiti, a toliko isti.
Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja kroz projekat ”Podrška EU u upravljanju migracijama u Srbiji – Unapređenje smeštajnih kapaciteta, socijalne zaštite i pristupa obrazovanju” koji finansira EU, pruža stručnu, kadrovsku i materijalnu podršku ustanovama socijalne zaštite za rad sa izbegličkom i migrantskom populacijom. Posebna pažnja posvećuje se najranjivijim pojedincima u migrantskoj populaciji kao što su maloletnici bez pratnje roditelja ili staratelja. Preko 20 ustanova socijalne zaštite pružaju podršku i zaštitu svim ranjivim grupama i omogućavaju zaštitu njihovih ličnosti, zdravlja i ljudskih prava. Poseban teret podnose centri za socijalni rad koji su kao organ starateljstva samo u toku 2020. godine izdali oko 1.500 rešenja o starateljstvu, skoro 100 rešenja o smeštaju u ustanove socijalne zaštite, a imali su i preko 16.000 intervencija u radu sa migrantskom populacijom. Projektno angažovani radnici se u svom radu susreću i sa osobama sa psihijatrijskim poteškoćama gde se sa mesno nadležnim organom starateljstva i službama za odrasla i stara lica reaguje u cilju zaštite i smeštaja osobe u adekvatnu ustanovu, kao i daljeg praćenja.
Piše: Tamara Vlaškalin, viša savetnica za javne politike, IDEAS
Progoni, ratovi, ekstremno siromaštvo, trgovina ljudima i kršenje osnovnih ljudskih prava naterali su stotine hiljada izbeglica sa Bliskog istoka i iz Afrike da krenu na neizvestan put. Hiljade kilometara u nogama, spavanje pod vedrim nebom, nasilje, glad, umor, ali i strah od nepoznatog, deo je svakodnevice većine od njih, ali najteži ožiljci ostaju na dušama onih najranjivijih – dece, žena i ljudi narušenog zdravlja. Pored krova nad glavom, redovnih obroka, odeće, obuće i drugih osnovnih životnih potrepština, ovim ljudima potrebna je, često više od bilo čega, topla reč, podrška i uteha. Starateljka Jovana Ivanković i socijalna terenska radnica Marija Golubović posvećene su poslu za koji nije dovoljno samo adekvatno obrazovanje ili radno iskustvo. Za njihov posao neophodno je beskonačno razumevanje najtananijih emocija ljudi čiji životi mogu ispisati stranice najpotresnijih romana.
”Često me ljudi pitaju čime se ja zapravo bavim i odgovor nije nimalo lak. Najkraće, moj posao je da budem spona između prihvatnog centra i institucija socijalne zaštite kako bismo što bolje zbrinuli ljude. Redovno odlazim u kamp, dobijam informacije od Komesarijata, sagledavam probleme i izazove, razgovaram sa zaposlenima i korisnicima… Mi smo takoreći socijalni radnici na terenu. Mnogo mi znači što moje kolege u centru za socijalni rad imaju poverenje u mene i moje izveštaje. Posle zajednički odlučujemo šta je najbolje uraditi za korisnika. Najveći uticaj šta će se desiti sa korisnicima, pre svega sa decom, imaju upravo terenski radnici”, opisuje svoj posao Marija Golubović, po obrazovanju master sociologije koja je prošle godine počela da radi pri centru za socijalni rad u Beloj Palanci.
Odmah na početku razgovora, Marija napominje da život izbeglica, šta se sa njima zbiva i kako oni žive kod nas još uvek mediji nisu na adekvatan način preneli široj javnosti, te je i sama bila pozitivno iznenađena hrabrošću i dobrotom mnogih ljudi koji su silom prilike dospeli u Srbiju. Zato je raduje mogućnost da svoje utiske podeli kako sa porodicom i prijateljima, tako i sa svakim ko bude čitao ove redove.
Starateljka Jovana Ivanković priznaje da se, pre početka bavljenja ovim poslom, u Šapcu gotovo nikada nije susretala sa izbeglicama i migrantima. Posao je odveo u Loznicu i trenutno pod starateljstvom ima petoro dece izbeglica bez pratnje – tri devojčice i dvojicu dečaka, svi tinejdžerskog uzrasta.
”Svaki radni dan mi je drugačiji. I mi staratelji, kao i roditelji, susrećemo se sa brojnim pitanjima dece. Radoznali su i uvek imaju neke zanimljive situacije koje su im se desile u toku dana, u školi, u kući u kojoj žive…”, kaže Jovana ističući odgovornost koju oseća prema svakom od njih.
”Svi pohađaju srednju školu i dobri su đaci. Izgledaju prilično srećno kada polaze u školu. Za njih je sreća sve ono što je za našu decu normalno, čak i naporno. Kažu da ih najviše raduje druženje sa vršnjacima. Bila sam ponosna kada me je razredna devojčice koja pohađa medicinsku školu zvala i pohvalila je za pokazano znanje i aktivnost na stručnim predmetima. a za koje je dobila i aplauz drugara iz razreda. Ipak, priznajem da sam najviše ponosna što su sve to lepo vaspitana, pametna i dobra deca”, s osmehom priča Jovana.
Jovana i Marija ističu da su deca neretko bila primorana da napuste svoje zemlje porekla pokušavajući da spasu gole živote i pobegnu od ekstremnog siromaštva, ali i od brutalnosti pojedinih članova svojih porodica.
”Bila sam starateljka devojčici koju je, nakon majčine smrti, otac ispisao iz škole i prodao nepoznatom čoveku. Dečaku iz Afrike su pripadnici Boko Harama ubili oca i brata, pa ga je majka, uprkos njegovom opiranju, poslala na izbeglički put. Drugi dečak je zbog loše bezbednosne situacije i ekstremnog siromaštva pobegao iz Pakistana”, priča nam starateljka Jovana o razlozima izbeglištva dece koja su na neizvestan put krenula potpuno sama.
”Najjači utisak ostavila su mi polubraća kojima je otac poginuo, a sa majkom i ostalom braćom su izgubili kontakt. Jedan od njih me je zamolio da mu pomognem da dobije medicinsku pomoć. Ja sam ga pitala da li je pretučen na putu ili se povredio dok se probijao kroz nepristupačna područja, što se često dešava, a on mi je odgovorio da ima povrede od eksplozije bombe. To je taj sudar sa realnošću i trenutak kada shvatite kroz šta sve ta deca prolaze”, s bolom u glasu nadovezala se terenska radnica Marija i dodala da, uprkos svemu, ovi mladi ljudi nisu izgubili nadu da ih negde čeka šansa da započnu novi život.
Marija nikada neće zaboraviti ni jedanaestogodišnjeg dečaka koji je svakodnevno nestrpljivo čekao u kampu i išao za njom želeći da joj pomogne u poslu.
”Strašno je kroz šta je to dete prošlo. Dve godine je putovao sam, a majku je za to vreme video samo na video pozivu. Sve to vas trgne iz ušuškane svakodnevice”, dodala je Marija.
Kako bi dodatno ilustrovala životne teskobe najmlađih izbeglica, starateljka Jovana podelila je sa nama slučaj devojčice koja je živela sa ocem u centru za azil i koja je bila žrtva porodičnog nasilja.
”Nakon prijavljenog nasilja koje je počinio otac, izmestili smo devojčicu u Kuću spasa i mnogo radili sa njom na prevazilaženju trauma. Na žalost, s obzirom da je prihvatni centar gde se nalazio otac bio fizički blizu Kuće, morali smo da joj obezbedimo novi smeštaj u Beogradu. To je za nju bila dodatna trauma, jer joj je bilo teško da napusti porodičnu atmosferu koja se neguje u Kući spasa, ali i drugare koje je stekla. Ipak, njena bezbednost nam je bila na prvom mestu”, objašnjava starateljka uz napomenu da je, u skladu sa željom devojčice, pokrenuta procedura za vraćanje u zemlju porekla jer se tamo nalazi majčina rodbina koja želi da joj pruži toplinu doma.
Zahvaljujući ljudima kojima je i profesionalno i životno opredeljenje, poput Jovane i Marije, pružanje pomoći onima kojima je pomoć najpotrebnija, veliki broj dece dobija šansu da se vrati u zagrljaj najbližih ili pomoć da život nastave u Srbiji i izrastu u dobre i plemenite ljude.
”Trenutno sam starateljka dvema devojčicama iz Afrike kojima se majka nalazi u Francuskoj i prošle godine smo započeli proceduru spajanja porodice. One su put Francuske krenule sa tetkom, koja je u međuvremenu preminula. Francuska vlada je odobrila spajanje porodice i sledeći korak je dobijanje vize. Unapred se radujem momentu kada će devojčice biti u zagrljaju svoje majke”, s optimizmom u glasu priča starateljka devojčica, ali dodaje da već razmišljaju kako pomoći njihovoj drugarici koja ostaje u Kući spasa i kojoj će biti sigurno potrebna dodatna psihološka podrška.
Jovana ističe da ima i dece, poput jednog tinejdžera iz Afrike, koji žele da nastave život u Srbiji.
”Deca se lakše integrišu u naše društvo. Bave se sportom, idu na zumbu, druže se, uče, informišu…”, objašnjava starateljka i daje primer dečaka koji je talentovan za fudbal, ide u školu, trenira i ima mnogo prijatelja i van kuće u kojoj živi.
Kompleksnost posla staratelja i terenskih radnika najbolje se vidi u radu sa korisnicima iz posebno ranjivih kategorija, kao što su izbeglice koji se suočavaju sa teškim zdravstvenim problemima. Terenska radnica Marija Golubović izdvaja upravo jedan takav slučaj.
”Reč je o punoletnom izbeglici koji je, nakon dužeg boravka u Nemačkoj, zbog prirode svoje bolesti, lutajući stigao do Srbije gde ga je policija smestila u prihvatni centar. Nakon lekarskih pregleda saznali smo da boluje od šizofrenije. Otežavajuća okolnost je bila što se radi o punoletnoj osobi i mi nemamo jasnu regulativu šta učiniti u takvoj situaciji. Bez obzira na prepreke, nama je jedini prioritet bio da damo sve od sebe da na najbolji način zbrinemo ovog čoveka, da mu pružimo zdravstvenu negu, obezbedimo terapiju, ali i da učinimo sve kako bi se vratio u Nemačku gde mu se nalazi majka koja želi da brine o njemu”, o kompleksnom slučaju iz svoje prakse priča terenska radnica Marija.
Ona naglašava da je čovek trenutno na lečenju u jednoj psihijatrijskoj bolnici i da se traži najbolje rešenje za njegov dalji boravak, jer je prihvatni centar ili bilo koji drugi tip kolektivnog smeštaja neodgovarajući za izbeglice koji boluju od ovakve vrste bolesti.
”Problem je što čovek odbija da prima terapiju i potrebna mu je specifična nega koja uključuje i psihoterapiju. Takođe, otežavajuća okolnost je i jezička barijera. Nadamo se da ćemo sa njegovom majkom, koju smo uspeli da pronađemo putem Instagram profila, naći najbolje rešenje i da ćemo, s obzirom na njen legalni boravak u Nemačkoj, uspeti da ih spojimo”, kaže Marija.
Ona objašnjava i da je razgovor s majkom u početku bio pun nepoverenja jer su joj se, nakon nestanka sina, javili ljudi sa drugog kraja Evrope. Ipak, veoma brzo je stekla poverenje u ceo tim koji radi na zbrinjavanju njenog sina, poslala kompletnu medicinsku dokumentaciju i nedvosmisleno izrazila želju da joj se sin u najkraćem mogućem roku vrati kako bi brinula o njemu.
”Koliko god neko bio punoletan, dete je za majku uvek dete. Čak nas je jednom zamolila da mu obezbedimo ponekad neki slatkiš, jer zna da joj sin voli slatko i pitala da li može da mu pošalje paket”, priča Marija i dodaje da je u radu sa ljudima iz ranjivih grupa jednostavno nemoguće napraviti oštru granicu između posla i privatnog, jer je prirodno da ”proradi” empatija, pogotovo kada se radi o teškim slučajevima koji dugo traju.
I Jovana i Marija dokazuju da je u radu sa ljudima neizostavna – ljubav. I pružena ljubav, kako kažu, uvek im se vraća.
”Mnogo puta su me deca iznenadila nekim lepim gestovima pažnje, ali najviše me obraduju kada mi stave do znanja da su poslušali neki moj savet i zapamtili ono što im govorim. Iako su u tinejdžerskom dobu, oni nisu sasvim tipični tinejdžeri. Prilično su zreli, zaključuje starateljka Jovana, uz opasku da je pubertet nešto što ih, uprkos teškim životnim okolnostima, ipak ne zaobilazi.
”Jednom prilikom mi je štićenik tražio da ga prebacim u drugo odeljenje u školi. Kada sam pitala zašto – odgovorio mi je da u drugom odeljenju ima više devojčica. Tada sam mu objasnila da svi mogu da se druže zajedno u obližnjem parku”, kroz smeh priča Jovana.
Uprkos kulturološkim, verskim i drugim razlikama, i Jovana i Marija saglasne su da prepreka da ljudi prema ljudima budu – ljudi, nema. Zato se trude da kroz razgovor sa svojom okolinom ruše predrasude o izbeglicama i migrantima. Želja im je da se njihov glas daleko čuje kako građani koji nemaju kontakt sa izbeglicama i migrantima svoje stavove ne bi gradili na lažnim vestima, stereotipima, predrasudama i diskriminatornim stavovima pojedinaca na društvenim mrežama i u pojedinim medijima. Njihova poruka je jasna – svi smo mi ljudi – toliko različiti, a toliko isti.
Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja kroz projekat ”Podrška EU u upravljanju migracijama u Srbiji – Unapređenje smeštajnih kapaciteta, socijalne zaštite i pristupa obrazovanju” koji finansira EU, pruža stručnu, kadrovsku i materijalnu podršku ustanovama socijalne zaštite za rad sa izbegličkom i migrantskom populacijom. Posebna pažnja posvećuje se najranjivijim pojedincima u migrantskoj populaciji kao što su maloletnici bez pratnje roditelja ili staratelja. Preko 20 ustanova socijalne zaštite pružaju podršku i zaštitu svim ranjivim grupama i omogućavaju zaštitu njihovih ličnosti, zdravlja i ljudskih prava. Poseban teret podnose centri za socijalni rad koji su kao organ starateljstva samo u toku 2020. godine izdali oko 1.500 rešenja o starateljstvu, skoro 100 rešenja o smeštaju u ustanove socijalne zaštite, a imali su i preko 16.000 intervencija u radu sa migrantskom populacijom. Projektno angažovani radnici se u svom radu susreću i sa osobama sa psihijatrijskim poteškoćama gde se sa mesno nadležnim organom starateljstva i službama za odrasla i stara lica reaguje u cilju zaštite i smeštaja osobe u adekvatnu ustanovu, kao i daljeg praćenja.