Unapređenje dečje zaštite kroz iznalaženje rešenja u okviru postojećeg fiskalnog prostora

August 30, 2017

Unapređenje dečje zaštite kroz iznalaženje rešenja u okviru postojećeg fiskalnog prostora

Svako dete ima pravo da živi u svojoj porodici, da raste u zajednici u kojoj ima izgrađenu socijalnu mrežu i odnose vezanosti. Ukoliko su u porodici detetova prava ugrožena ili je ostalo bez porodice, država je dužna da ga zaštiti. Dugo se verovalo da je institucionalna zaštita najbolji način staranja o deci o kojoj njihove porodice ne mogu da brinu. Kroz sistem obrazovanja, osobe zaposlene u institucijama su bile obučene da rade sa decom i očekivalo se da će se deci tako pružiti  bolji uslovi za rast i razvoj. Ipak, različita istraživanja ukazala su da zaštita dece u okviru institucija i izdvajanje deteta iz porodice, najčešće ima značajne negativne i trajne efekte na razvoj i dobrobit (1-3). Deca koja žive u institucijama češće su žrtve nasilja, lošijeg su zdravlja, imaju niža obrazovna postignuća i niži nivo razvijenosti veština za zapošljavanje, ređe imaju podršku porodice tokom osamostaljivanja. To vodi socijalnom isključivanju dece koja žive u institucijama i izolaciji. Svest o štetnosti institucionalne zaštite i prekida emocionalnih i socijalnih veza usled izmeštanja, dovela je do pomeranja fokusa zaštite dece sa sistema institucionalnog  staranja ka jačanju porodičnog smeštaja (kao alternative institucionalnoj zaštiti) a potom i ka razvoju podrške biološkoj porodici da brine o detetu. U tom smislu, usluge koje se pružaju u porodici i zajednici, a koje za cilj imaju sprečavanje izdvajanja deteta iz porodice, odnosno što brži povratak deteta u porodicu, postaju najvažniji element zaštite ove grupe dece. Princip jačanje usluga u zajednici i napuštanje institucionalne zaštite prepoznat je u okviru UN smernica o alternativnom staranju o deci (4), gde je potvrđena obaveza države da pruži svu moguću podršku biološkoj porodici, a izdvajanje deteta iz porodice opravdano samo kada ni uz podršku porodica ne može da osigura bezbedne uslove za rast i razvoj deteta. Na nivou Evropske unije kreirane su i Jedinstvene evropske smernice za prelazak sa institucionalne zaštite na brigu i podršku u zajednici (5), koje jasno ukazuju na to da je potrebno sistem dečje zaštite transformisati, tako da se smanji njegovo oslanjanje na institucionalnu zaštitu, a uspostavi sistem podrške porodici dece. Drugim rečima, ostanak deteta u porodici i povratak deteta u nju, prepoznaje se kao najvažniji cilj dečje zaštite, a porodica se vidi kao najbolje mesto za rast i razvoj deteta. Mnoge države, uključujući i Srbiju započele su proces transformacije sistema dečje zaštite i načina na koji pružaju podršku deci i porodici.

Kroz proces reforme socijalne zaštite u Republici Srbiji je u poslednjih 10 godina napravljen značajan napredak na polju zaštite dece. Unapređen  je sistem porodičnog smeštaja, realizovana reforma centara za socijalni rad i donet pravni okvir koji omogućava razvoj usluga u zajednici. Najveći napredak u zaštiti dece bez roditeljskog staranja ostvaren je na polju smanjenja broja dece u institucijama kroz unapređenje sistema porodičnog staranja. Procenat smanjenja dece u ustanovama je poslednjih deset godina bio konstantan, sa smanjenjem od 10% godišnje. Kao rezultat tog procesa, u institucijama je 2015. godine bilo smešteno tek 13% dece dok je 87% dece koristilo usluge porodičnog smeštaja (6).

Na žalost, značajno manji pomak je ostvaren na planu razvoja podrške porodici i deci u zajednici.  Sam proces smanjenja broja dece u ustanovama je postignut povećanjem broja dece na porodičnom smeštaju a ne jačanjem usluga u zajednici.

Na to ukazuju podaci brojnih istraživanja i analiza zakonodavnog okvira.

Izazov takođe predstavlja i činjenica da se broj dece koja se izdvajaju iz porodica u periodu 2007 – 2015. godina povećao za 28%, sa 926 na 1.186 dece godišnje. Pre samog izmeštanja, usluge podrške porodici da brine o detetu koristilo je manje od 5% dece koja su izmeštena, a ista analiza Fakulteta političkih nauka ukazuje da bi u 39% slučajeva izdvajanje skoro sigurno moglo da se prevenira da je porodici pružena dodatna podrška (7). Praksa rada centara za socijalni rad je neujednačena prilikom donošenja odluka o izdvajanju dece, pa stopa izdvajanja varira od 1 do 171 dece na 10.000 dece u zavisnosti od nadležnog centra za socijalni rad (7). Na nedovoljno efikasan sistem podrške porodici da ponovo preuzme brigu o detetu ukazuju i podaci da trećina deca na smeštaju (36%) u ustanovama manjeg kapaciteta živi više od 5 godina, dok u velikim ustanovama čak 85% dece živi više od 5 godina (8). Isto tako, deca u sistemu porodičnog smeštaja  ostaju dugo, u proseku oko 4 godine, iako je ovaj oblik zaštite  zamišljen kao privremeni smeštaj za dete dok se ne postigne stalnost u detetovom životu (9). Iako je najveći pomak ostvaren u razvoju porodičnog smeštaja , jasno je da ono gubi svoju funkciju kratkotrajne podrške i postaje životni kontekst deteta. Svi ovi podaci ukazuju da  podrška porodici da brine o detetu pre izdvajanja skoro ne postoji, kao i da podrška porodici da preuzme brigu o detetu nakon što je dete izdvojeno nije dovoljna.

 

 

By idejers Publikacije Share:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *